Novak Đoković je bio gost u emisiji kod britanskog novinara Pirsa Morgana u kojoj je govorio o svom životu, karijeri, porodici i izazovima kroz koje je prolazio. Osvrnuo se i na one koji su već zaposeli vrh.
Na pitanje dokle će igrati rekao je:
- Nadam se da ću i dalje uspevati da zadržim tu glad i takmičarski duh na terenu, ali istovremeno moram da prihvatim neke realnosti koje mi trenutno nisu lake. Veći deo svoje karijere, više od dvadeset godina, bio sam dominantan igrač, a sada, u poslednje vreme, drugi dominiraju na terenu, pre svega Alkaras i Siner. Znao sam da će to jednog dana doći. Oni su sjajni za naš sport. Njihovo rivalstvo, mečevi, pa finale Rolan Garosa ove godine, to je bio jedan od najboljih mečeva u istoriji. Bio je neverovatan, čista magija za gledanje.
Novak je nastavio:
- Nisam želeo da gledam taj meč, jer sam izgubio polufinale od Sinera na Rolan Garosu, i kada završim turnir, jednostavno želim da se isključim. Ne želim da gledam tenis barem nekoliko dana, osim ako moj sin ne želi da igra, onda je to nešto drugo. Sin i supruga, a donekle i ćerka, veliki su ljubitelji tenisa. Vole da gledaju mečeve, posebno finala velikih turnira. Tako da sam pokušavao tog dana da ih izvučem iz kuće. Rekao sam im: Hajde da izađemo, idemo na ručak, u šetnju. Nisu hteli da mi kažu direktno, ali videlo se da zaista žele da gledaju taj meč. Na kraju sam rekao: Dobro, možete da gledate jedan set, pa onda idemo. Mislio sam da će se meč završiti za dva, najviše dva i po sata, pa sam tako isplanirao vreme napolju. Ali nastavili su da igraju, pet sati i nešto! Na kraju smo se vratili kući i gledali poslednja dva sata meča zajedno.
Đokoviću nije bilo lako:
- Kada sam ih gledao, iskreno, osećao sam različite stvari. Prvo, osećao sam kao neku vrstu otpora, kao da ne želim ni da gledam. Kao da sam bio primoran da gledam, jer je moja porodica želela da gledam. Ali taj osećaj je brzo nestao. Kada gledam tenis, mislim da je to kao kada Kristijano Ronaldo gleda fudbal, vidiš sve drugačijim očima nego prosečan navijač. Na početku sam bio veoma analitičan, pokušavao sam da razumem igru, šta igrači taktički rade jedan protiv drugog. A onda sam ušao u fazu divljenja. To mi se nije mnogo puta dogodilo u životu. Možda samo nekoliko puta kada sam gledao Federera i Nadala kako igraju jedan protiv drugog. Možda četiri ili pet mečeva u životu koje sam gledao i rekao sebi: ‘Vau, ovo je neverovatan, gotovo astronomski nivo tenisa.’ To sam osećao i tada.
Pirs Morgan je upitao:
Da li si pomislio, možda više ne mogu da se takmičim sa ovim momcima na ovom nivou?
-To je upravo ono što sam govorio, reč je o mentalnoj tranziciji. Svesan sam šta se dešava. Svesan sam da su ovi momci sada na svom najboljem nivou i da su bolji. To je realnost. Ali tokom cele svoje karijere koristio sam različite tehnike vizualizacije, mentalne pripreme i samopouzdanja koje su me dovele do ovog nivoa. Uvek sam verovao u stvari koje izgledaju gotovo nemoguće. Znao sam da poruka koju šaljem sebi, reči koje izgovaram u sebi i naglas, odlaze u univerzum i vraćaju se meni na isti način. Zato sam uvek pokušavao da budem pažljiv, nije uvek lako ostati pozitivan i optimističan, ali sam od malih nogu naučen da mislim veliko i da gradim samopouzdanje, jer će ti ono, bilo u sportu ili životu, doneti rezultate i omogućiti ti da slediš svoje snove. Odrastao sam okružen granicama. Dolazim iz zemlje koja je bila u ratu, pod sankcijama i embargom. Tenis nije imao nikakvu tradiciju u Srbiji, to je najskuplji sport, a mi smo bili porodica koja je živela skromno, kao i većina ljudi u našoj zemlji. Izabrao sam najskuplji sport u zemlji koja je imala najmanje uslova i 99 odsto ljudi je mislilo da smo ludi. Kada kažem ‘mi’, mislim na mog oca i mene. Mnogi su mislili da bacamo novac u vetar. Međutim, iako su oba moja roditelja žrtvovala sve za mene, što nikada neću moći dovoljno da im vratim, moj otac je često verovao u mene više nego što sam ja verovao u sebe.
Đoković je bio iskren:
- Razumem snagu misli, ali istovremeno postoji i biologija. Imam 38 godina i ulazim u 39. godine, i habanje tela je stvarno. Verujem da sam donekle živeo kao Supermen koji nikad ne može da se povredi, koji ne može da bude slab. Ali poslednjih nekoliko godina stvarnost me je malo udarila. Nije da plaćam cenu, ali učim da prihvatim novo poglavlje u životu.
Pirs Morgan nije bio ubeđen.
- Imam dve reči za tebe: Tajger Vuds... on je pao, svi su ga otpisali, pa se vratio i osvojio Masters 2019. Da li misliš da i ti možeš tako, da nekoliko godina ne osvajaš, pa se onda vratiš i opet pobediš?
- Do neke mere, već sam to uradio prošle godine, 2023. Ali da, razumem tvoju poentu. Iskreno, imam više sumnji nego ranije u to da mogu da osvajam grend slemove, posebno protiv ove dvojice momaka. Ali istovremeno, znam da dok god sam aktivan i dok god ulazim na teren, ne zanima me ko je sa druge strane mreže. Uvek verujem da sam bolji, da zaslužujem da pobedim i da ću uraditi sve što mogu da pobedim.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
