„Част је имати најдужи стаж у Радничком“

Фудбалом је почео да се бави са шест година кад га је на први тренинг одвео старији брат. Била је то љубав на први поглед, а тренери су у Вањи Илићу прво видели као нападача. Онда је „шетао” од позиције до позиције, да би коначно дошао до оне примарне, предњег везног играча, где се најбоље и осећа. У сениорској каријери није променио много клубова, само четири. За Жарково је играо у Првој лиги, а са Радом, Колубаром и Радничким највиши ранг такмичења. 

- За Рад сам дебитовао, па отишао у Жарково, где сам се вратио и после првог мандата у Нишу. Није ми био проблем што сам ишао корак уназад, како би многи рекли. Добре партије вратиле су ме у Супер лигу и одвеле у Колубару. Уследио је позив тренера Николе Трајковића, желели су да се вратим у Ниш. Имао сам тада још две понуде из елите, а онда сам разговарао са супругом и агентима. Одлука је пала на Раднички, остало је на неки начин историја - истиче Вања Илић.

И јесте историја, јер не може свако да се похвали да је одиграо 100 утакмица за било који тим. Вања после меча са ОФК Београдом то може. Урамљени дрес са бројем 100 свечано му је уручен пред меч са Војводином на „Чаиру”.

- Нисам имао осећај да је у Зајечару стота утакмица, јер нисмо играли кући, па је било другачије. Велика је сатисфакција троцифрени меч. Неко ће рећи није то добро, јер се играч много задржао у клубу, за мене је то огромна част, јер тренутно имам и најдужи стаж у Радничком. Лепо је кад кренем градом, па ме људи поздраве, деца траже дрес, често кажу наш Вања Илић, иако нисам из Ниша, то су ствари које немају цену. То је драж спорта, фудбала, живота.

Присетио се онда и свих изазова који су се ређали у каријери. У први план избила је упорност коју са собом носи играч са бројем 21 на леђима.

- Сазрео сам доста у односу на први боравак у Нишу. Знао сам да је то неки пут који сам морао да пређем. Одувек сам желео само да играм и то ме је водило кроз све клубове, долазиле су онда и добре партије, голови. Било је и периода, у Колубари, кад сам улазио по два-три минута, али сам ћутао, чекао шансу и знао сам да ћу је добити кад-тад. Сваки играч је добије у неком тренутку, сада да ли ће да је уграби или не, то је на самом играчу.

Илић памти више утакмица и голова:

- Деби за Рад, са 18 година против Напретка, остао ми је у сећању. Био сам „погубљен” на терену, нисам знао где трчим. Гол против Јавора ми је посебно драг јер сам га посветио оцу који је преминуо шест месеци раније. Исто је и са поготком у дуелу са Новим Пазаром у гостима, који је посвећен сину Теу, рођеном дан раније.

Раднички је прича за себе јер је највећи део каријере провео у Нишу.

- Несхватљиво је да се клуб оваквог реномеа, историје и традиције бори за опстанак. Имамо доста квалитетних играча. Не можемо ми да кривимо управу, нити она нас, мада смо ипак ми на терену најодговорнији. Услови у Нишу су одлични, као и однос руководства према играчима, баш као што и треба да буде. Дижемо се полако, са добрим резултатима долази и самопоуздање. Сви имамо жељу, тимски дух и најбитније је да сви верујемо да можемо.

Атмосфера на Чаиру стандардно је добра. Због оптимистичног духа, многи играчи, истичу да би Вању повели на пусто острво. На питања ко подиже атмосферу, ко је највећи песимиста и кога би он повео на пусто острво одговара.

- За песимисту је тешко питање, нећу да одговорим. Има доста шаљивџија. Пусто острво? Занимљиво… Повео бих Марка Петковића.

Будући Вањини планови везани су за Чаир, али не крије да би да се отисне и у иностранство.

- Моја прва жеља је да останемо у Супер лиги, односно  пробамо да дођемо до плеј-офа. Рекао сам људима из клуба да бих волео да одем као господин и да зараде на мени. Дуго сам ту, оставио сам неки траг, волео бих да направим трансфер, не да одем као слободан играч. Иако бих тада лакше пронашао клуб. Кад ћу отићи не знам. Волео бих да се то деси сада на зиму, у иностранству бих се материјално обезбедио – закључио је Илић.