„Čast je imati najduži staž u Radničkom“

Fudbalom je počeo da se bavi sa šest godina kad ga je na prvi trening odveo stariji brat. Bila je to ljubav na prvi pogled, a treneri su u Vanji Iliću prvo videli kao napadača. Onda je „šetao” od pozicije do pozicije, da bi konačno došao do one primarne, prednjeg veznog igrača, gde se najbolje i oseća. U seniorskoj karijeri nije promenio mnogo klubova, samo četiri. Za Žarkovo je igrao u Prvoj ligi, a sa Radom, Kolubarom i Radničkim najviši rang takmičenja. 

- Za Rad sam debitovao, pa otišao u Žarkovo, gde sam se vratio i posle prvog mandata u Nišu. Nije mi bio problem što sam išao korak unazad, kako bi mnogi rekli. Dobre partije vratile su me u Super ligu i odvele u Kolubaru. Usledio je poziv trenera Nikole Trajkovića, želeli su da se vratim u Niš. Imao sam tada još dve ponude iz elite, a onda sam razgovarao sa suprugom i agentima. Odluka je pala na Radnički, ostalo je na neki način istorija - ističe Vanja Ilić.

I jeste istorija, jer ne može svako da se pohvali da je odigrao 100 utakmica za bilo koji tim. Vanja posle meča sa OFK Beogradom to može. Uramljeni dres sa brojem 100 svečano mu je uručen pred meč sa Vojvodinom na „Čairu”.

- Nisam imao osećaj da je u Zaječaru stota utakmica, jer nismo igrali kući, pa je bilo drugačije. Velika je satisfakcija trocifreni meč. Neko će reći nije to dobro, jer se igrač mnogo zadržao u klubu, za mene je to ogromna čast, jer trenutno imam i najduži staž u Radničkom. Lepo je kad krenem gradom, pa me ljudi pozdrave, deca traže dres, često kažu naš Vanja Ilić, iako nisam iz Niša, to su stvari koje nemaju cenu. To je draž sporta, fudbala, života.

Prisetio se onda i svih izazova koji su se ređali u karijeri. U prvi plan izbila je upornost koju sa sobom nosi igrač sa brojem 21 na leđima.

- Sazreo sam dosta u odnosu na prvi boravak u Nišu. Znao sam da je to neki put koji sam morao da pređem. Oduvek sam želeo samo da igram i to me je vodilo kroz sve klubove, dolazile su onda i dobre partije, golovi. Bilo je i perioda, u Kolubari, kad sam ulazio po dva-tri minuta, ali sam ćutao, čekao šansu i znao sam da ću je dobiti kad-tad. Svaki igrač je dobije u nekom trenutku, sada da li će da je ugrabi ili ne, to je na samom igraču.

Ilić pamti više utakmica i golova:

- Debi za Rad, sa 18 godina protiv Napretka, ostao mi je u sećanju. Bio sam „pogubljen” na terenu, nisam znao gde trčim. Gol protiv Javora mi je posebno drag jer sam ga posvetio ocu koji je preminuo šest meseci ranije. Isto je i sa pogotkom u duelu sa Novim Pazarom u gostima, koji je posvećen sinu Teu, rođenom dan ranije.

Radnički je priča za sebe jer je najveći deo karijere proveo u Nišu.

- Neshvatljivo je da se klub ovakvog renomea, istorije i tradicije bori za opstanak. Imamo dosta kvalitetnih igrača. Ne možemo mi da krivimo upravu, niti ona nas, mada smo ipak mi na terenu najodgovorniji. Uslovi u Nišu su odlični, kao i odnos rukovodstva prema igračima, baš kao što i treba da bude. Dižemo se polako, sa dobrim rezultatima dolazi i samopouzdanje. Svi imamo želju, timski duh i najbitnije je da svi verujemo da možemo.

Atmosfera na Čairu standardno je dobra. Zbog optimističnog duha, mnogi igrači, ističu da bi Vanju poveli na pusto ostrvo. Na pitanja ko podiže atmosferu, ko je najveći pesimista i koga bi on poveo na pusto ostrvo odgovara.

- Za pesimistu je teško pitanje, neću da odgovorim. Ima dosta šaljivdžija. Pusto ostrvo? Zanimljivo… Poveo bih Marka Petkovića.

Budući Vanjini planovi vezani su za Čair, ali ne krije da bi da se otisne i u inostranstvo.

- Moja prva želja je da ostanemo u Super ligi, odnosno  probamo da dođemo do plej-ofa. Rekao sam ljudima iz kluba da bih voleo da odem kao gospodin i da zarade na meni. Dugo sam tu, ostavio sam neki trag, voleo bih da napravim transfer, ne da odem kao slobodan igrač. Iako bih tada lakše pronašao klub. Kad ću otići ne znam. Voleo bih da se to desi sada na zimu, u inostranstvu bih se materijalno obezbedio – zaključio je Ilić.