Љубиша Тумбаковић је са 39 година постао тренер Фудбалског клуба Партизан. У времену кад је фудбал био на претпоследњем месту нашег уздрманог друштва 1992, опхрваног санкцијама, инфлацијом и југословенским ратовима на клупу великог клуба сео је голобради „стручњак” из омладинског погона, који је из анонимуса запловио у легенду.
Оно што је Тумба после тога урадио, број освојених трофеја и селекторска каријера једног новог ауторитета на партизанској страни Топчидера, остало је записано за дивљење... Никле су неке нове црно-беле бебе које су, стасавајући, прве заиграле у Лиги шампиона као српски представник.
Тад је Партизан имао клуб! Имао је Жарка Зечевића и Ненада Бјековића, генералног секретара и оперативног директора, председничка функција је, ионако, увек била резервисана за „доказана имена”. Само се заборавља једна чињеница. У том опаком времену, кад није било доказивања у Европи, систем на терену је направио Ивица Осим, тадашњи селектор Југославије. Сарајевски Швабо је утекао из Београда 1992. уз „емоције” о свом родном граду, остављајући иза себе, углавном, репрезентативце, актуелне и будуће: Омеровића, Пандуровића, Станојковића, Гудеља, Брновића, Заховића, Мијатовића, Јокановића, Петрића, Вујачића, Миланича, Воркапића... Његов анонимни наследник Тумбаковић је са собом „довео”: Дамјанца, Мијалковића, Милошевића, Рашовића, Томића, Нађа, Ћирића, Мирковића, Томића, касније Илића и друштво... претежно репрезентативце.
Створен је моћан Партизан!
Данас на месту првог човека имамо „доказано име”, функције нису важне, али су ту Предраг Мијатовић и Данко Лазовић којима су Милорад Вучелић и Милош Вазура, са Ивицом Илиевом „оставили” клуб. Непрепознатљив!
Шта недостаје? Па, ауторитет и тренерски стваралац, као што је то био у Београду тад расплакани Ивица Осим. Осврнувши се, ако не помињемо Матеусе, Грантове и остала чудеса, Партизан је имао две прилике да изгради свог Сер Алекса Фергусона, односно у преводу Љубишу Тумбаковића. Први је био Александар Станојевић, други Славиша Јокановић. Шанса је пропуштена. Нови круг се завртео...
Трошење деце као што су: Милошевић, Нађ, Дуљај, Мирковић, Петрић, Благојевић, па сад Стојаковић је доказ да клуб нема јасну визију ни стручни ауторитет! Можда је решење да се Мијатовић и Лазовић поново пресвуку у спортску опрему и на терену успоставе „партизански” систем борбе.
Тако ће оповргнути београдска „зла уста” да Партизанова деца беже што даље од клуба, а годинама имамо потписнике „партизановаца који критикују стање у Хумској 1.
Ваљда је крајње време да се све црно-беле структуре поново уједине и да Србија опет добије (још један) клуб европског респекта. Да живи и траје од свог рада, а не да свака три, четири месеца због УЕФА мониторинга „музе” напаћену земљу Србију.
Све је ово, до сада, узалудно тражење новог Љубише Тумбаковића...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
