DIREKTNO: Partizanu treba novi Ljubiša Tumbaković

Ljubiša Tumbaković je sa 39 godina postao trener Fudbalskog kluba Partizan. U vremenu kad je fudbal bio na pretposlednjem mestu našeg uzdrmanog društva 1992, ophrvanog sankcijama, inflacijom i jugoslovenskim ratovima na klupu velikog kluba seo je golobradi „stručnjak” iz omladinskog pogona, koji je iz anonimusa zaplovio u legendu.

Ono što je Tumba posle toga uradio, broj osvojenih trofeja i selektorska karijera jednog novog autoriteta na partizanskoj strani Topčidera, ostalo je zapisano za divljenje... Nikle su neke nove crno-bele bebe koje su, stasavajući, prve zaigrale u Ligi šampiona kao srpski predstavnik.

Tad je Partizan imao klub! Imao je Žarka Zečevića i Nenada Bjekovića, generalnog sekretara i operativnog direktora, predsednička funkcija je, ionako, uvek bila rezervisana za „dokazana imena”. Samo se zaboravlja jedna činjenica. U tom opakom vremenu, kad nije bilo dokazivanja u Evropi, sistem na terenu je napravio Ivica Osim, tadašnji selektor Jugoslavije. Sarajevski Švabo je utekao iz Beograda 1992. uz „emocije” o svom rodnom gradu, ostavljajući iza sebe, uglavnom, reprezentativce, aktuelne i buduće: Omerovića, Pandurovića, Stanojkovića, Gudelja, Brnovića, Zahovića, Mijatovića, Jokanovića, Petrića, Vujačića, Milaniča, Vorkapića... Njegov anonimni naslednik Tumbaković je sa sobom „doveo”: Damjanca, Mijalkovića,  Miloševića, Rašovića, Tomića, Nađa, Ćirića, Mirkovića, Tomića, kasnije Ilića i društvo... pretežno reprezentativce.

Stvoren je moćan Partizan!

Danas na mestu prvog čoveka imamo „dokazano ime”, funkcije nisu važne, ali su tu Predrag Mijatović i Danko Lazović kojima su Milorad Vučelić i Miloš Vazura, sa Ivicom Ilievom „ostavili” klub. Neprepoznatljiv!

Šta nedostaje? Pa, autoritet i trenerski stvaralac, kao što je to bio u Beogradu tad rasplakani Ivica Osim. Osvrnuvši se, ako ne pominjemo Mateuse, Grantove i ostala čudesa, Partizan je imao dve prilike da izgradi svog Ser Aleksa Fergusona, odnosno u prevodu Ljubišu Tumbakovića. Prvi je bio Aleksandar Stanojević, drugi Slaviša Jokanović. Šansa je propuštena. Novi krug se zavrteo...

Trošenje dece kao što su: Milošević, Nađ, Duljaj, Mirković, Petrić, Blagojević, pa sad Stojaković je dokaz da klub nema jasnu viziju ni stručni autoritet! Možda je rešenje da se Mijatović i Lazović ponovo presvuku u sportsku opremu i na terenu uspostave „partizanski” sistem borbe.

Tako će opovrgnuti beogradska „zla usta” da Partizanova deca beže što dalje od kluba, a godinama imamo potpisnike „partizanovaca koji kritikuju stanje u Humskoj 1.

Valjda je krajnje vreme da se sve crno-bele strukture ponovo ujedine i da Srbija opet dobije (još jedan) klub evropskog respekta. Da živi i traje od svog rada, a ne da svaka tri, četiri meseca zbog UEFA monitoringa „muze” napaćenu zemlju Srbiju.

Sve je ovo, do sada, uzaludno traženje novog Ljubiše Tumbakovića...