ВРЕМЕПЛОВ – Оларевић: Ишли смо пешке у Хумску после 1:6 на Маракани

Жарко Оларевић фудбалски пут почео је да крчи у београдском Партизану, али се афирмисао у зрењанинском Пролетеру, а потпуну фудбалску зрелост доживео у крагујевачком Радничком. У иностранству је само потврдио спортску класу. Једини је Југословен, али и Србин који је био тренер Олимпика из Марсеља.

Да је у Партизану играо као касније у Пролетеру или Радничком, Гробари му вероватно никад не би дозволили да напусти Београд. Врхунац каријере је остварио у иностранству играјући за белгијски Антверпен и француске лигаше Лил, Авр и Марсељ.

Његови родитељи изродили су девет синова и једну кћерку. Жарко је светлост дана угледао 28. јула  1950.

- Мој отац је био економ у нижелигашу Младом пролетеру, а мајка је имала кафану. Около куће било је фудбалских терена. Деца су стално играла. Тако смо фудбал заволели моја браћа и ја. Покојни Миљан Миљанић ме тако приметио, док сам играо за Млади пролетер. Међутим, отац је био партизановац и није желео да чује. Онда су из Партизана звали нас на пробу: мене, Зорана Смилеског, Моцу Вукотића, Небоју Личанина, Владу Пејовића. Заједно смо провели до наше 19. године. Касније смо отишли свако на своју страну. Смилески у Бањалуку, ја у Зрењанин, Пејовић у Земун, Вукотић је остао у Партизану. Свако је пронашао себи пут - прича Жарко Оларевић.

Поникао је у Партизану. Зашто у том великану није доживео афирмацију, него је квалитет потврђивао у Зрењанину и Крагујевцу логично је да се многи питају.

- Дете сам Партизана, прошао све његове селекције, био капитен олимпијске репрезентације. Једини сам из генерације играо са годином старијим од себе. Старији играчи су од нас више дали клубу, требало је да се продају и ми млађи играли смо на кашичицу. За први тим дао сам гол Енверу Марићу кад смо са Вележом у Београду одиграли 1:1. Мој отац је волео рећи да је боље бити први у селу него други у граду. Тражио сам да ме пусте, да идем негде где ћу да играм. Отишао сам у Пролетер и два пута био голгетер Друге лиге Југославије. Тада су ме хтели Војводина и Сарајево, јер сам играо одлично у Зрењанину, али Партизан ме вратио кући и није ме дао у друге клубове. Међутим, све исто сам доживео и отишао сам из свог Партизана у Раднички из Крагујевца.

У Пролетеру је на 63 утакмице постигао 40 голова, а у Радничком на 88 мечева чак 47 пута је тресао мрежу ривала. Играјући у седам клубова на 440 такмичарских мечева Жарко је 197 пута био прецизан.

- По вокацији нисам био голгетер, нападач. Био сам везни играч, тачније полутка. Играо сам по левој страни. Практично, давао сам и намештао голове. Имао сам прецизне лопте, добар центаршут, разоран ударац. То се ценило у иностранству, више него код нас.

Док је још био у Хумској, хтели су га Војводина, Сарајево, кажу и Миљан Миљанић и Црвена звезда. Партизан није желео ни да чује, пустио га је да оде до Шумадије.

- Желео сам да играм константно. Велибор Васовић био ми је пашеног по његовој првој супрузи. Замолио сам га да ми пронађе негде клуб. Одвео ме је из Партизана. Црно-бели су добили добро обештећење од Радничког. Отац није дао да идем далеко од Београда. Крагујевац је тада имао одличне услове, Раднички је играо изузетно и добро ми је било у тој средини, па сам лакше отишао у Француску. Захвалан сам Васовићу.

Тренери су му у тиму црно-белих били Стјепан Бобек, Гојко Зец, Велибор Васовић.

- Три господина! Иако је већ био у годинама, Бобек је могао да нам све покаже како се ради. Био је стара школа тренера. Гојко Зец је био господствен, персирао је играчима. Жао ми је што је на тај начин завршио живот у далекој земљи. Сјајан тренер је био. И један и други, па и Васке имали су проблем што је Партизан имао пет тимова у једном тренутку. Играју Ћурковић, Радаковић, Мане Бајић, Чичић, Ђорђевић, Смилески, Вукотић, Катић, Хошић, Оларевић, Хасанагић... Сви су они били дивни људи. Међутим, старији играчи били су нервозни, нису обезбедили егзистенцију, па су стално имали промену расположења. Код Звезде је то било другачије. Зато су тада они више побеђивали, него ми њих. Играо сам и са Бранком Рашовићем и са Љубом Михајловићем. Дакле, пет генерација у истом трену. Показало се да то не може.

Оларевић је открио је шта је чувени Стјепан Бобек, као тренер Партизана, урадио играчима црно-белих после пораза од Звезде 1:6 у јесен 1968:

- Недавно смо на једној утакмици били Станислав Караси и ја. Оставили смо аутомобиле код стадиона Партизана и кад смо ишли са стадиона „Рајко Митић” то сам први пут испричао Станету. Наиме, кад је било 6:1, а полувреме 4:0, покојни Стеван Остојић дао три гола, опет пет генерација на терену. После меча бежали смо у свлачионицу и нико није смео да реч прозбори. Ушао је  Бобек и рекао „једни, нема у аутобус, него пешке до нашег стадиона”. Аутобус је послао назад потпуно празан, а нас натерао да идемо пешке. Тада су нас  навијачи извређали, нема шта нам тада нису рекли. Дошли смо покуњени у Хумску. Били смо свесни своје срамоте.

Врхунац каријере остварио је у иностранству играјући за белгијски Антверпен и француске лигаше Лил, Авр и Марсељ.

- Био сам професионалац од главе до пете који се на време оженио, па нисам нигде излазио. Алкохол не, цигарете не, без одлазака у град. У Белгији ми је било мед и млеко. Тамо је играо ко је био спреман, није било протекције. Онда је Лил узео мене, а Антверпен је узео Карасија, био је мало старији од мене. Вратили смо Лил у прволигашко друштво и одиграо сам још три предивне сезоне. У свим клубовима ми је било предивно – закључио је Жарко Оларевић.