Поштовање, не идолопоклонство

Склањањем навијачких уверења у мождану рубрику „објективност”, истински љубитељ игре под обручима „из топа” изговара: „Хвала Жељку Обрадовићу на десет незаборавних дана, протканих неизвесношћу, тензијом, надом и упаљеним пламеном”! Оставка чувеног стратега обојила је стерилна времена и чак незаинтересованима пореметила свакодневицу. Сагласиће се многи, побегли су од стандардних проблема и дан-ноћ пратили вести, чекали потезе, гледали обраћања и несвесно се дивили чињеници што је сићушна земља са брдовитог Балкана тема број један светске кошарке!

Међутим, река у Хумској није била оплемењена медом и млеком, точили су се доста тежи еликсири олакшања. Посматрајући присталице Парног ваљка, одређени део спортског екосистема Србије брже-боље је похитао да хистерично изрази „критичко мишљење” – такозвани тренд модерног доба и за мало више од недељу дана бројни играчи обележени су негативно, став масе се променио неколико пута, личности су проглашаване издајицама и херојима, док се однос Обрадовића и црно-белог плебса посматрао кроз психолошки термин „идолпоклонство”.

Али, да би се тврдње разумеле и оспориле, будући да немају смисла, неопходно је да се сагледају кроз неколико главних „недаћа” током мандата Чачанина у екипи из Хумске.

Одмахнуће главама само злонамерни – најтрофејнији стратег Европе је директно заслужан за популаризацију игре под обручима у региону! Просто и једноставно, публика је долазила у Сплит да поздрави великана, аплаузима је дочекан у Црној Гори, приде је и апатична јавност у Словенији била анимирана, док је извесно да би утакмица Босна – Партизан вратила сјај култној дворани „Мирза Делибашић”. Објашњено сликовитије – челници су трљали руке због прихода, друштвене мреже су „гореле”, насловнице су се пуниле, то јест – једва се чекала реприза. Посматрано из другог угла, 65-годишњак је „натерао” Црвену звезду, Будућност, Цедевита Олимпију и бројне друге клубове да уложе евро више, противнички тренери додатно су били мотивисани, не би ли у портфолио ставили да су победили најбољег. Ајртона Сену је уздигао Алан Прост, препознатљивост Џордановим Булсима дали су Пистонси, Никси, Рокетси, вреднији колега на послу натерао је обичног човека да се потруди више у намери да задржи статус, стога је и Обрадовић гонио противнике. Уосталом, АБА лига је ојачана са Дубаијем, Клужом и Бечом, помиње се други тим из Емирата, односно – Кошаркашки савез Србије је препознао талас позитивне енергије и упловио у воде идејом о новој државној лиги...

Спочитавају многи деветоструком шампиону Старог континента и мањак резултата?! Очигледно, лета 2021. на велика врата ушло је мишљење, као из ведра неба, да Парни ваљак може да се ухвати укоштац, после низа тмурних година, са остатком европске елите. Наравно, главни аргумент су рекордни буџети. Примера ради, куповна моћ Црвене звезде и Партизана никада није била у врху Евролиге, иако је на највишем нивоу откако се лопта појавила у Хумској и на Малом Калемегдану. Утопијско је размишљање да вечити ривали, тренутно, могу да се боре са, пре свега, јачим спортским друштвима Барселоне, Реал Мадрида, Фенербахчеа, Олимпијакоса, Панатинаикоса, Бајерна, то јест имућним власницима Хапоела, Монака... Познавајући материју, Жељко Обрадовић је током уводног обраћања по повратку у табор црно-белих рекао да вољени тим искључиво мора да тежи ка вишегодишњој лиценци. Обећано-испуњено! Нажалост, спорт се променио и већина аудиторијума га посматра и даље кроз застареле романтичарске наочаре. Довољно је да се погледају имена учесника фајнал-форова и слика је кристално јасна. Актери су увек исти, последња права изненађења су Партизан 2010, Монтепаски Сијена 2011. и Локомотива 2016. Народски речено – колико пара, толико музике, илити – Ваљак је прошле сезоне имао 11. буџет у елити, 2023/24. и био дванаести на табели… Шаблон је очигледан. Слични проблеми обележили су деценијски мандат црвено-белих у Евролиги – редовно су померали клупске границе, али недовољно. Једноставно, београдски великани су се пружили „максимално”, међутим – остајали су „кратки” константно. Домаћа сцена, наравно, изгледала је другачије, али се, ипак, провлачило непоштовање јачине Звезде критикама да су два регионална првенства и Супер лига мало...

На причу о резултатима наслања се и покривалица многих за сопствене неуспехе – „уништавање” домаћих играча мањком минута. Међутим, довољно је просто питање. Уколико се од Жељка Обрадовића тражило да прави чуда, сходно реномеу, да ли је тежња да се даје прилика јуниорима лицемерна?

Замерали су љубитељи кошарке и што је Чачанин постао већи од клуба. Ипак, потезом да се повуче и укаже на проблеме показао је да апсолутно није, нити томе тежи. Могао је да буде устоличен на позицији главног тренера доживотно, скандирања у Београдској арени би и даље одјекивала громогласно. Свестан је да га је Партизан 1992. лансирао у орбиту и узвратио је делимично повратком Ваљка у центар збивања игре под обручима.

Ако се посматрају просте, свакодневне, ситуације, изгледао је као да би живот дао за клуб и утисак је да само што није почео да се бави одржавањем култног здања у Блоку 25. Гестикулације покрај паркета указивале су на вољу и жељу, говор на конференцијама показивали су срчаност. Директно је заслужан за астрономски број сезонских улазница и то нико не може да му одузме.

Стога, анализирајући редове изнад, термин „идолпоклонство” нема смисла, тачно је „поштовање”! Навијачи Партизана свесни су шта је Обрадовић донео лета 2021, као и сви добродушни љубитељи кошарке. Дочек на аеродрому „Никола Тесла”, поруке подршке, скуп пре тренинга, захтев да остане – потези присталица и те како су оправдани. У временима кад је Евролига пред историјским изазовом, услед уплива НБА, кад се центри моћи поново распоређују, црно-бели су изгубили фигуру способну да појавом привуче прилику и обезбеди сан претходника – сталну лиценцу у елитном такмичењу, како год се звало! Уједно, начињена је и велика неправда. Уместо да 65-годишњак постане главно лице клуба, уколико је већ одлучио да одступи са позиције тренера или преузме некадашњу улогу професора Александра Николића, добио је срамотну захвалницу и понижавајућу понуду наслова „одрешене руке” – кад се јавност побунила. Тема за размишљање – да ли до тада није имао слободу избора?

Наравно, поклоници црно-белих боја цене и што није променио мишљење, стога је поштовање, апсолутно заслужено, једино тачно објашњење односа Жељка Обрадовића са вољеним Партизаном.