Марко Пешић крајем децембра напушта оперативну функцију у Бајерн Минхену после чак 14 и по година. Поводом одласка, говорио је за клупски магазин „51“.
Пешић каже да је за растанак пресудио осећај да више не може да даје исту енергију:
- Једна је од најважнијих ствари да директор буде извор енергије. А осетио сам да то више не могу у мери која је неопходна. Посебно после пораза, тад морате да подигнете све око себе. Кад то више не иде, време је да направите простор за друге.
Додао је да ће Бајерну помагати само ако буде позван:
- Линија између помоћи и мешања је танка. Не желим да зовем и говорим шта није добро. Ако ме питају, ту сам. Ако не, повлачим се у страну.
Бајерн од јануара воде Адријан Сармијенто и Драган Тарлаћ, комбиновано.
- Адријан је дете клуба, човек који најбоље разуме наш идентитет. Драган је прошлог лета дошао у клуб и потпуно је другачији тип од мене, али и од Адријана. Доноси нову енергију и свежину, има много компетенција. И сам је био играч, чак и у НБА, као професионалац је освојио Евролигу, а касније је у менаџерском штабу освајао медаље са српском репрезентацијом. Њих двојица заједно чине тим који ће пронаћи сопствени стил. То се не дешава преко ноћи, али имају велики потенцијал. Кошаркашка секција Бајерна ће се убудуће представљати свежије, новије и свакако мало другачије. Њих двојица су савршен спој.
Одлази задовољан…
- Зато што је Минхен данас град који живи кошарку. Кад видите децу која носе мајице Обста и Лучића знате да се нешто променило.
Најтежи моменат?
- Кад је Пол Зипсер добио дијагнозу тумора. Све друго је престало да буде важно.
О будућности Бајерна
-Могу да буду поносни. И кад је тешко, и кад се изгуби. Ако гледају ширу слику све иде у добром смеру. Минхен воли кошарку. То се види и осећа.
Пешић је искрено признао да је током једне од најважнијих утакмица прошле сезоне реаговао погрешно:
- Против Фенербахчеа смо одиграли катастрофално прво полувреме у Евролиги. Улетео сам у свлачионицу и изгубио живце, викао сам на Обста, Едвардса, Лучића… На наше најважније момке. Мислио сам да морам да их ’пробудим’, да их испровоцирам. Али чим сам изашао, већ сам знао да сам погрешио. Кад сам стигао кући, било ме је срамота. То нисам смео да урадим.
Недељу дана касније окупио је екипу и јавно се извинио пред свима, уз симболичну казну себи од 1.000 евра.
- Да ли је то имало директне везе, не знам. Али знам једно, следећу утакмицу смо добили. И то против Црвене звезде. Победили смо јер смо били група која се држи заједно, која има храбрости и да се погледа у огледало. То је била победа карактера.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.