(Од нашег дописника из Граца)
Грац, некада познат и као Градац (назив дало словенско становништво), одликују тишина и хладно време (благи утицај планинске климе са оближњих Алпа).
Вино није заштитни знак, али се пије у великим мерама, од белог до црвеног. Видљиво је да се посебно брине о рајском пићу, негде служи и као украс, флаше су у ресторанима лепо поређaне и улепшавају амбијент.
Грац не спада у градове који има ноћни живот: већина локала се затвара око 21 сат. Неретко може да се цитира реплика из филма „Кад порастем бићу Кенгур”: „Хоће некад нешто да се деси?” Ипак, атмосфера у свим објектима је сјајна и видљиво је да млади, али и старији често проводе вечери у Грацу.
Забрањено је пушење цигарeта у затвореном простору, што се и те како поштује. Разлог: казне су више од 1.000 евра у случају прекршаја.
После Салцбурга, ово је други највећи град у Аустрији - са око 320.000 становника.
Занимљиво, чак петину чине студенти, који су незванични знак Граца. Млади из целог света долазе да студирају и да се образују.
Наш нобеловац Иво Андрић живео је у Грацу. Радио је као конзул Краљевине СХС, 1924. је на Филозофском факултету одбранио докторску тезу на тему „Развој духовног живота у Босни у време турске владавине”.
За „штајерског лепотана” посебно је везан и наш највећи научник Никола Тесла: у Грацу је студирао електротехнику од 1875. до 1877, у доба кад је град окупљао еминентне стручњаке из читаве југоисточне Европе.
Архитектура доноси чисте улице, зграде - већина њих нема терасу. Грац је после Беча град у коме живи највише људи пореклом из бивше Југославије, што се види на сваком кораку, кад је потребно да се реши нека ситуација или проблем.
Познат је по старом градском језгру, једном од најчувенијих у средњој Европи, због чега је од 1999. под заштитом УНЕСКА. Старе градске улице чине традицију још лепшом, можда и најлепши део свега је замак Шлосберг.
Шлосберг је био необрасло брдо, на којем је подигнут дворац, више пута обнављан. Сматрао се једним од најјачих у Аустрији, непријатељске трупе никад нису могле да га заузму. Посљедњи покушај учиниле су Наполеонове 1809. Ипак, Аустрија је изгубила рат и мировним уговором одлучено је да се дворац сруши – сачуване су само две куле, са сатом и звоником, грађани су их откупили.
Прелепи видиковац место чини још лепшим. Постоје две опције како се попети на врх - степеницама или лифтом чија употреба кошта евро.
Највећа снага је у тишини која „живи” у зидинама и опушта вас, јер некад галама није потребна да би се разумели - ћутање помаже много више.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
