"Одбио сам Хајдук и Звезду због Војводине"

Није дочекао шампионске радости своје Војводине, али је у Српској Атини Зоран Марић играо тако да је остао упамћен за сва времена. Нашао се на прагу Црвене звезде, али је каријеру наставио у Селти из Вига.

Као тренер водио је више клубова. Са Борцем из Бањалуке освојио је Куп БиХ и изборио учешће на међународној спортској сцени, више пута се враћа у Војводину, био селектор омладинске репрезентације.

Хтели смо да нам открије како је добио надимак „Џими”.

- Као и сва деца, у том периоду имали су неки надимак. Ја сам, стицајем околности, пошто је то био период кад су се носиле  дугачке косе, па сам и ја пуштао косу која је била коврџава, па ми се глава претворила у лопту отприлике, и то је било нешто најближе тадашњем Џимију Хендриксу, тако да сам добио надимак по њему - одгонетнуо је Марић.

Рођен је у Боки, у општини Сечањ, 21. фебруара 1960.  Није му Бока тако далеко, али не одлази често у завичај.

- У Боки сам рођен стицајем околности, с обзиром на то да је мој отац радио у Нафтагасу, у ОУР Бушење, и према потребама су се селили по Војводини, од места до места, тако да је то пука случајност. Других веза са Боком немам. Не идем тамо, пошто ме ништа не веже осим тога што сам се родио у том месту и живео свега две године у Боки.

Зоран је фудбалом почео да се бави у Новом Саду.

- Као и већина деце тих 60-их и 70-их година, основна забава била је лопта. Најјефтинија и највећа разонода било нам је играти на два гола, наравно. И ми смо се сви мање-више у кварту бавили фудбалом, играли улаз против улаза, зграда против зграде, без икакве намере да постанемо једног дана професионални фудбалери. То је био једноставно вид живота, начин забаве. Касније се испоставило да они који су то мало боље радили имали су перспективу кроз клубове који су у то време били прилично организовани кад је у питању рад са млађим  категоријама.

Марић је за Војводину од 1979. до 1987. одиграо 212 првенствених утакмица, постигао је 48 голова. Није му се дало да две сезоне касније подигне шампионски пехар.

- Постојало је правило да професионални играчи нису могли ићи у иностранство до 28. године. Тачније, у години у којој пуниш 28 година стицао си услов за одлазак у иностранство. И сви смо ми овде на овим просторима мање-више играли очекујући ту 28. годину и евентуалну понуду из иностранства. Тако се и мени десило, мада је, ето, стицајем околности, то правило укинуто 1988, управо кад сам ја стекао право и отишао у Селту. Сећам се, 8. фебруара сам допутовао у Виго. Није ми се дало, али добро, то је био такав животни пут. Догодило се да Војводина буде шампион Југославије, на радост свих навијача.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ