"Odbio sam Hajduk i Zvezdu zbog Vojvodine"

Nije dočekao šampionske radosti svoje Vojvodine, ali je u Srpskoj Atini Zoran Marić igrao tako da je ostao upamćen za sva vremena. Našao se na pragu Crvene zvezde, ali je karijeru nastavio u Selti iz Viga.

Kao trener vodio je više klubova. Sa Borcem iz Banjaluke osvojio je Kup BiH i izborio učešće na međunarodnoj sportskoj sceni, više puta se vraća u Vojvodinu, bio selektor omladinske reprezentacije.

Hteli smo da nam otkrije kako je dobio nadimak „Džimi”.

- Kao i sva deca, u tom periodu imali su neki nadimak. Ja sam, sticajem okolnosti, pošto je to bio period kad su se nosile  dugačke kose, pa sam i ja puštao kosu koja je bila kovrdžava, pa mi se glava pretvorila u loptu otprilike, i to je bilo nešto najbliže tadašnjem Džimiju Hendriksu, tako da sam dobio nadimak po njemu - odgonetnuo je Marić.

Rođen je u Boki, u opštini Sečanj, 21. februara 1960.  Nije mu Boka tako daleko, ali ne odlazi često u zavičaj.

- U Boki sam rođen sticajem okolnosti, s obzirom na to da je moj otac radio u Naftagasu, u OUR Bušenje, i prema potrebama su se selili po Vojvodini, od mesta do mesta, tako da je to puka slučajnost. Drugih veza sa Bokom nemam. Ne idem tamo, pošto me ništa ne veže osim toga što sam se rodio u tom mestu i živeo svega dve godine u Boki.

Zoran je fudbalom počeo da se bavi u Novom Sadu.

- Kao i većina dece tih 60-ih i 70-ih godina, osnovna zabava bila je lopta. Najjeftinija i najveća razonoda bilo nam je igrati na dva gola, naravno. I mi smo se svi manje-više u kvartu bavili fudbalom, igrali ulaz protiv ulaza, zgrada protiv zgrade, bez ikakve namere da postanemo jednog dana profesionalni fudbaleri. To je bio jednostavno vid života, način zabave. Kasnije se ispostavilo da oni koji su to malo bolje radili imali su perspektivu kroz klubove koji su u to vreme bili prilično organizovani kad je u pitanju rad sa mlađim  kategorijama.

Marić je za Vojvodinu od 1979. do 1987. odigrao 212 prvenstvenih utakmica, postigao je 48 golova. Nije mu se dalo da dve sezone kasnije podigne šampionski pehar.

- Postojalo je pravilo da profesionalni igrači nisu mogli ići u inostranstvo do 28. godine. Tačnije, u godini u kojoj puniš 28 godina sticao si uslov za odlazak u inostranstvo. I svi smo mi ovde na ovim prostorima manje-više igrali očekujući tu 28. godinu i eventualnu ponudu iz inostranstva. Tako se i meni desilo, mada je, eto, sticajem okolnosti, to pravilo ukinuto 1988, upravo kad sam ja stekao pravo i otišao u Seltu. Sećam se, 8. februara sam doputovao u Vigo. Nije mi se dalo, ali dobro, to je bio takav životni put. Dogodilo se da Vojvodina bude šampion Jugoslavije, na radost svih navijača.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU