Капитен „хуманих звезда”

За целих 11 година колико је носио дрес првотимца Црвене звезде (од 1978. до 1989.), Бошко Ђуровски је одиграо 509 утакмица (што га по броју утакмица чини шестим на вечној клупској листи) и био капитен бројним бољим и слабијим играчима од себе (Мркела, Пикси Стојковић, Јанковић, Мусемић, Цветковић, Маровић, Крмпотић, Ђуровић, Елзнер...). Допринос Ђуровског препознатљивом „штепу” везног реда цревено-белих и његов голгетерски учинак (103 гола), све време је, међутим, пратио и подједнако упечатљив утисак о лепо васпитаном момку, играчу са фер-плеј крампонима и личности изразитих спортских и људских врлина. А основа и суштина постојања Секције фудбалских ветерана Црвене звезде, годинама је препознатљива управо по хуманитарним акцијама дојучерашњих играча црвено-белих, па је именовање Бошка Ђуровског за њиховог председника пре неколико месеци, одлука коју је поздравио сваки занесени звездаш.

Црвена звезда држи до свог „трећег играчког доба” па није ни чудно што врата стадиона „Рајко Митић” остају отворена за дојучерашње ведете црвено-белих и по окачињању копачки о клин. Ветерани имају своје просторије за целодневни боравак подно западне трибине, али и посебну ложу на стадиону за све утакмице, а руководство клуба увек је при руци ветеранима код организације бројних активности.

– У складу са могућностима, не изостаје ни клупска финансијска подршка. Драгоцена је, наравно, свака помоћ клуба и она је видљива не само на нашем жиро-рачуну, већ и кроз разне видове подршке нашем обимном и амбициозном програму – говори Бошко Ђуровски, који је на месту председника Секције фудбалских ветерана Црвене звезде, наследио преминулог Сашу Марковића. – Наше постојање подразумева најпре очување традиције и бренда Црвена звезда, уз афирмацију „звездашке филозофије” спорта и живота, али тежиште наших активности базирано је највише на хуманитарном раду Секције и ту се ослањамо на све генерације „трећег доба” од најстаријих некадашњих играча, до тек „пензионисаних” првотимаца.

Програмом хуманитарних активности предвиђен је фонд у који се на разне начине сливају средства, од донација људи добре воље до ревијалних утакмица и гостовања по региону, али и читавом свету почев од Европе, САД, Канаде, до Аустралије и Новог Зеланда. Интересовање за некадашње Звездине ведете готово да не престаје ни у њиховим позним годинама, а хуманитарни карактер истрчавања на терен, не мари одвећ за ишијадични нерв, шкрипу у коленима и „дисање на шкрге”. Баш као што и бројни фанови некад недодирљивих звезда, до којих се својевремено могло само „вербално са трибина”, не маре за „старе дане” својих љубимаца, па сваки блиски контакт са Звездиним ветеранима, на терену и ван њега, осим дозе носталгије, има и карактер догађаја за памћење.

Уосталом, поред председника Секције, Бошка Ђуровског и секретара Неђе Милосављевића, у трајном сећању су и Караси, Аћимовић, Дујковић, Пижон, Дуле Савић, Филиповић, Боровница, Ђуровић, Благојевић, Шестић, Рибица Живковић, Рајавец, Дика Стојановић, Љуковчан, Карапанџић, Трифке Михајловић... који сачињавају „сениорски тим ветерана” и који се тешко мире са статусом „вечитих резерви”. Списак би ускоро могао бити допуњен најатрактивнијим ветеранским трансфером, јер Бошко, после сусрета у Грацу, где је Звезда победила Штурм и где је црвено-беле бодрио и брат Милко Ђуровски, најављује (покајнички ?!) повратак међу црвено-беле. За позицију стартера у тиму, боре се многи који су се донедавно китили Звездином шампионском круном, као што су Жигић, Јовичић, Милијаш, Бошко Јанковић, Марјан Марковић, Славољуб Ђорђевић, Саша Радивојевић, Богавац, Мирковић, Бошковић, Мрђа, Кристић...

– Списак ветерана се непрестано ажурира, јер су и позиви за гостовања чак и у вансезони, чести. Зато смо уложили додатни напор да вратимо и Бразилца, Фабиа да Силву, који је пре двадесетак година био првотимац Црвене звезде и који је постао српски зет, али је остао непоправљиви звездаш. Поред атрактивних и духовитих догађања на терену, за препричавања нарочито остају и веселе вечери у „трећем полувремену” током којих некад недодирљиве звезде и њихови „далеки” фанови, постају другари за истим столом и нова имена у меморији мобилног телефона, али и трајна успомена – истиче Ђуровски снебивајући се да потврди да је током „трећег полувремена” он главна звезда вечери, јер његов ретко пријатан, баршунасти вокал, музичка надареност и широки репертоар, никад не прођу без вишеструког враћања „на бис”.

Сходно времешним крштеницама, потреба ветерана за појачаним медицинским надзором је логична и стална, па им је, уз неизбежног проф. др Миљка Ристића, при руци и бројни медицински тим. Бошко Ђуровски посебно истиче непрестано бдење над ветеранима које показује медицинско особље оближњег Института за кардиоваскуларне болести Дедиње и директор проф. др Милован Бојић, који је однедавно постао и председник Скупштине Црвене звезде и који у контактима са ветеранима инсистира на њиховој чешћој контроли здравља.

Скроман и достојанствен, каквим га је Бог дао, Бошко Ђуровски не истиче адресе на које одлази финансијска и свака друга помоћ Звездиних ветерана, од лекова, плаћања болничког и бањског лечења, до подршке свакодневним потребама некадашњих играча и њихових породица које су слабијег материјалног стања. У јавности се ипак зна да су пре смрти, оболели Звездини играчи Стеван Остојић, Кирил Дојчиновски, Селе Милошевић... у сваком тренутку могли га рачунају на солидарност својих некадашњих другова из исте фудбалске породице.