Партизанова потрага за смислом

Виктор Франкл, чувени неуролог и психијатар, готово читав 20. век, трагао је за животним смислом, у жељи да свету подари злата вредно штиво. Оснивач психотерапијског правца „логотерапија”, издао је неколико антологијских књига, најзначанију – „Човекова потрага за смислом”. Кључна порука ремек-дела гласи: „Живот није потрага за задовољством или моћи, већ смислом”.

Истичим начелима водили су се навијачи Партизана четири и по сезоне. У Жељку Обрадовићу видели су заштитника, истинског заљубљеника у црно-беле боје и особу способну да ситуацију сагледа ван оквира једне сезоне. Клуб је имао идентитет, циљ се знао и, сагласиће се многи, најтрофејнији стратег Старог континента је екипи из Хумске доносио много више од пуког резултата.

Међутим, сплетом и даље неразјашњених околности Чачанин је напустио кормило Парног ваљка, пре више од три недеље, али спортски сектор није пронашао замену. Помињали су се Ђоан Пењароја и Андреа Тринкијери, ипак – питање је да ли могу да се идентификују са Партизаном, публиком и традицијом... Поједностављено, откако је Обрадовић преузео тим, виђен је тренд раста. После сезоне у Еврокупу обезбеђена је евролигашка лиценца, потом трогодишња, освојено је неколико трофеја, али најбитније – постојала је сигурност да је одговорност у правим рукама. Нажалост –„ прохујало је с вихором”.

Стога, логично је да председник Мијаиловић не сме да ангажује Шпанца, поготово у тренутној ситуацији. Уз велико поштовање, некадашњи предводник Барселоне никада није радио ван граница матичне државе, не сналази се перфектно са енглеским језиком и оправдано постоје недоумице да ли би се снашао у средини каква је Партизан. Уосталом, довољно је да се погледа колико је Панатинаикос тражио смисао после Жељка Обрадовића.

Проблем у табору екипе из Хумске јесте што ни на годишњној конференцији, недавно одржаној, ништа, практично, није речено. Остоја Мијаиловић је говорио о прошлости и финансијском делу, објашњавајући да не сноси кривицу за турбуленције, Жарко Паспаљ је у свом стилу покушавао да шалама „разбије“ напету атмосферу – али, јавност није сазнала куда плови црно-бели брод.

Представљено је да је Мирко Оцокољић на танком леду, способном да пукне после пораза, оспорени су ангажмани Ника Калатеса и Шејка Милтона, поменуто је име Камеруна Пејна у смислу нове аквизиције, између редова је критикован рад бившег спортског сектора и наведено је да „иоле добар тренер неће да дође за осам месеци“. Стога, закључак се јасно намеће – због чега Оцокољић не би водио тим до краја сезоне? Вољен од навијача, играчи га познају и верују му, победио је у дербију... Зашто се не би на лето, у миру, обавила потрага за новим предводником, будући да је трогодишњом евролигашком лиценцом смањена резултатска напетост?

Одговор је очигледан – Партизан не тражи стратега или играче, већ смисао. Челници морају више пута да измере следећи потез, јер ни сами нису сигурни у ком правцу желе да иду. Понављамо, Остоја Мијаиловић је говорио искључиво о финансијским аспектима, Жарко Паспаљ је напоменуо: „Морамо да се прилагођавамо кошарци коју игра цео свет”. Нажалост, реченица са хиљаду могућих варијанти није задовољила црно-бели плебс.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ