Млади људи великог срца

Поједине приче не настају на спортским теренима, већ далеко од рефлектора и аплауза. Кад резултати и медаље остану по страни, а у први план дође човек, тад се рађају тренуци који инспиришу и подсећају нас шта је заиста важно ‒ захвалност на свему што имамо и на снагу у чину помагања. Лука Јаковљевић је заједно са сестром Анђелом, Страхињом, Марком и њиховом мајком Милијаном Драгосављевић посетио Слободанку Савић из Равног Села, самохрану мајку четири девојчице од једне, три, четири и шест година. Наши репрезентативци у кајаку су обезбедили петочланој породици храну, одећу, хемију, огрев, белу технику и остале неопходне ствари.

Како сте одлучили да учествујете у хуманитарној акцији?

− Први пут сам видео од Страхиње на друштвеним мрежама, рекао ми је да ће ићи поново и да могу да им се прикључим. Прво на шта сам помислио је то да имам три телевизора, док они немају ни један. Кад сам дошао, видео сам да људи јако тешко живе. Дом им је мали, гужва је, њих је Богу хвала пуно. Немају ни купатило, купају се у кориту насред собе. Жалосно је то видети у 21. веку − истакао је Лука Јаковљевић за Спортски журнал. 

Какав је био осећај кад сте донели ствари и видели њихову срећу?

− Срце ми је било пуно, јако ми је драго што могу да помогнем. Само што смо ушли, девојчица је притрчала и одмах загрлила моју сестру. Деца су веома културна и неискварена. Иако немају, срећне су, види се то у њима. Мале су, вероватно ни не примећују да им нешто недостаје, али ту су заједно, спавају, играју се, грле и воле. Мајка је веома јака и храбра жена, кроз шта све пролази сама, не жали се и не кука, а има пуно разлога за то. Не могу да опишем задовољство кад знам да чиним добро дело, не да би се о томе писало, причало или постављало на друштвеним мрежама, немам проблем ни да нико не зна. Једноставно, треба да се помогне ономе ко нема.

Да ли спортисти имају посебну одговорност да шире позитивне примере?

− Апсолутно, пропраћенији смо и више заступљени у јавности него остали људи. Ми у кајаку нисмо толико популарни, али на пример, Страхињу знају сви у Бачкој Паланци и људи ће помислити „ако је Драгосављевић то урадио, онда ћемо и ми”. Уколико свако од нас да по мало, биће довољно и успећемо да олакшамо живот онима који немају.

Шта бисте поручили људима кад је реч о солидарности и помоћи онима којима је то најпотребније?

− Будимо хумани, помажимо једни другима, да не мислимо само на себе јер како другоме чиниш тако ће се и теби вратити. Учинимо без интереса и очекивања да ће неко да нас потапше по рамену и рећи „браво”. Није то за честитање, већ нешто нормално што би свако требао да уради. Кад освојим медаљу, то је за похвалу јер нема свако ту прилику, али сви могу да помогну сходно могућностима. Помозимо, Бог ће то видети и наградити, тако то иде.