Тумбаковићу награда за животно дело

Велики број тренера, бивших и актуелних селектора разних репрезентативних селекција Србије, великих имена српског фудбала, некад играчка, данас у улози шефова струке или помоћника бројних суперлигашких и прволигашких клубова на једном месту. Обнова УЕФА ПРО лиценце (обавеза на сваке три године) у организацији Центра за едукацију фудбалских тренера Фудбалског савеза Србије, довела је у хотел „М” Љубишу Тумбаковића, Радована Ћурчића, Миодрага Божовића, Срђана Благојевића, Гордана Петрића, Милана Раставца, Лидију Стојкановић, Дејана Ђурђевића, Братислава Живковића, Ненада Сакића, Перицу Огњеновића, Ненада Цветковића и многа друга позната имена која новом дозом едукације настављају тренерски пут.

Милош Миљанић, председник ЦЕФТ-а поздравио је присутне тренере, уз напомену да се у сали налазе четири генерације стручњака које су оставиле и остављају траг у српском фудбалу. На почетку семинара уследио је свечани чин: Љубиши Тумбаковићу, некадашњем селектору Србије, тренеру који је оставио огроман траг у српском фудбалу, пре свега радом и трофејима у Партизану, уручено је признање за дугогодишњи рад и развој тренерске професије, односно награда за животно дело.

Тумбаковић, иначе председник Организације фудбалских тренера ФСС, припада реткој врсти фудбалских људи чија се каријера не мери само титулама и победама, већ трагом који остављају у струци, у свлачионици и у генерацијама које долазе.

Рођен на Дорћолу, фудбалски обликован у Партизану, са идејама које су га увек вукле ка модерном, технички доминантном и нападачком фудбалу, један је од најзначајнијих тренерских фигура у историји српског и југословенског фудбала. Веома млад потписао је професионални уговор са Партизаном и играо у тадашњој Првој лиги Југославије, између осталог и за Вардар из Скопља, где се као везни играч уписивао и у стрелце.

Његов прави фудбалски пут, био је тренерски. Почео је скромно, у Радничком с Новог Београда, клубу који и данас заузима посебно место у његовом срцу. Тамо је, како сам каже, „крао занат”, учио од старијих колега, градио себе и своје идеје, и врло брзо показао да поседује оно најважније – ауторитет знања.

Кад је дошао у Партизан, као наследник Ивице Осима, дочекан је са скепсом. Али управо у тој свлачионици, пуној репрезентативаца и великих имена, показао је да се у фудбалу може опстати само ако играчи препознају да тренер зна шта ради. Резултат тога била је деценија доминације – титуле, дупле круне, афирмација младих играча и препознатљив стил игре, заснован на пасу, кретању и фудбалској интелигенцији.

Његово чувено уверење да су „бескрајне могућности игре” није била фраза, већ филозофија. Увек је веровао у дупли пас, у игру у напред, у високи пресинг и у технички супериорног фудбалера. Неки су то касније звали „тики-така”, а он би рекао – „од дуплог паса нема спаса”.

Ван граница Србије, оставио је дубок траг – од Атине, где АЕК памти као недовршену, али посебну причу, до Кине, где је са Шандонгом освојио титуле, купове и постао симбол пројекта. Колоне навијача које су га испраћале, скандирање његовог надимка и признања за тренера године, говоре више од статистике.

Као селектор, било да је реч о Црној Гори или Србији, увек је инсистирао на јединству. Говорио је играчима да у фудбалу појединац не може ништа сам и да је тимска кохезија темељ сваког успеха. Поштовао је ривале, вечити дерби сматрао суштином нашег фудбала, а објективност и професионализам никада није доводио у питање.

Тумбаковић је учио од великих, али и онај који је стварао друге. Учитељ, ментор, човек који је веровао у знање, стално учење и надоградњу, дуго пре него што су те речи постале део званичних УЕФА докумената.

Зато је ово признање више од захвалнице за једну каријеру. Оно је знак поштовања према фудбалском путу, филозофији и једном трајању. Његов утицај на генерације тренера и играча остаје неизбрисив, као учитељ, ментор и човек који је фудбалу дао срце и знање.

Захвалио се Тумбаковић на лепом признању, заслужио велики аплауз присутних колега.

Семинар за обнову ПРО лиценце трајаће још данас.