Снага љубави може све

У тишини сиротишта, тамо где су снови често тиши од ноћи, почела је прича Анђеле Бранковић. Остављена као девојчица, без сигурног загрљаја и обећања да ће сутра да буде лакше, научила је да се бори пре него што је научила да сања. С непуне две године добила је оно најважније - породицу. Усвајањем је започело њено право детињство, испуњено љубављу, сигурношћу и безбрижношћу, онакво какво обликује здраве, снажне људе.

Баш у такву је порасла и она, с појасом светске првакиње Анђела је симбол неуморне борбе са самом собом. Ударци су јој прецизни, али највећи адут је ум, способност да мисли, планира и остане мирна под притиском. У спорту у којем граница између победе и пораза траје колико трептај, побеђује карактером, радом и јасном жељом да иде даље него што је ико очекивао.

Изван ринга, Анђела је и једна од најбољих студенткиња ДИФ-а, једнако посвећена знању и спорту. Руши стереотипе и доказује да врхунски спорт не искључује образовање, нити емоције. Њена прича је о амбицији, фокусу и глади за напретком - о девојци која није дозволила да је почетак дефинише, већ је сама исписала пут ка врху.

- Бокс је мој живот, љубав, страст. Да се не бавим боксом, сигурно бих била у спорту, можда тренер или нешто слично. Не бих могла да седим у канцеларији од девет до 17, то никако не иде уз моју личност и карактер. Евентуално ако бих се бавила неким видом предавања о спортској науци – рекла је кроз осмех Анђела Бранковић, првакиња света у категорији до 57 килограма.

Женски бокс постао је све видљивији у нашој земљи?

- Захваљујући резултатима, јер руку на срце, у последње време остварујемо заиста вредне успехе. Чак доста веће него мушкарци, али они и даље имају већу медијску пажњу. Рецимо, ММА има невероватан маркетинг, па као да се пресликава на мушки бокс. Ја сам прва велики навијач ММА спорта.

Да ли бисте се опробали некад у ММА?

- Све више сам с момцима из тог спорта, тренирамо заједно, па не могу да кажем да није примамљиво. Сигурно бих желела да научим технику, а да ли бих се опробала у борбама - нисам баш сигурна.

Женски бокс је и даље табу тема у Србији?

- Мислим да јесте, јер и даље свакодневно добијам питања што баш бокс, то је грубо, па, женско... Међутим, занимљиво је да они и не помисле да тренирам бокс док им не кажем, тако да су то све само предрасуде, али ме не погађа.

Зашто баш бокс?

- Ни сама не знам, тренирала сам одбојку и другарица из школе ме позвала на бокс. Пре тачно десет година ушла сам у салу.

За свега деценију, с паузом од три и по године, стигли сте на кров света?

- Касно сам почела, али бокс и ја смо се брзо заволели. Схватила сам експресно да не желим да мој резултат зависи од колектива, иако ме бокс научио да резултат јесте колективни.

Зашто је бокс племенита вештина?

- Зато што има своја три правила – не ударај противника кад је на поду, не ударај ривала иза леђа и не смемо да кршимо правила судија. Бокс је борба двоје људи који имају прилику да покажу вештину.

Колико се разликује припрема индивидуалног спортисте пред меч?

- Доста. Знам да сама улазим у тај ринг и да само одлучујем о својој судбини у том тренутку. Ја сам слика свега онога што је мој тим урадио заједно. Што се тиче ритуала, волим да се осамим, имам музичку листу коју слушам, тренери то знају па ми дозволе да се само склоним са стране с мислима. Битан је, такође, начин на који се облачим, кад стављам који бандажер, рукавице, често читам и молитву.

Да ли сте верник?

- Трудим се да будем. Сва четири поста волим да испоштујем.

Колико је тешко уклопити пост с јаким тренинзима?

- Мени није проблем. Постала сам првак света у доба поста, поштовала сам све, али се и борила. Трудим се да унутрашњи мир ускладим с потребама. Била сам у фокусу, вредности које наша вера приповеда желим да истакнем у први план.

Зашто сте направили паузу од три и по године?

- Донела сам одлуку да не желим више да се бавим боксом, била сам потрошена, физички и емотивно, то је све последица лоших одлука које сам доносила исхитрено, неискусно, као да сам била у зачараном кругу из ког нисам могла да изађем. На све то се догодила пандемија коронавируса која нас је блокирала и зауставила. За то време завршила сам факултет, сазрела у сваком погледу, радила на себи, тако да није било лоше на крају.

Шта је онда разлог повратка у ринг?

- Позвао ме селектор и пријатељ, Мирко Ждрало, донедавно и лични тренер и поставио питање: „Да ли си сигурна да за десет година нећеш да се питаш шта си могла све да направиш?” То ме навело на ново размишљање и схватила сам да боксу нисам дала оно што могу и желим. И, две године касније освојила сам титулу светског првака. Само Бог и ја знамо колико је ту рада, труда и одрицања било, сатима сам вежбала у сали.

Коју победу бисте издвојили као најдражу?

- Финале Светског првенства у Нишу, јер је донело историјску медаљу за Србију. Можда јер је једина златна светска икада и мислим да тај меч нећу никад да заборавим. Сад сам се фокусирала на Олимпијске игре и то ми је сан, јер нисам успела да се квалификујем на прошле, па ми је то неостварена жеља.

Поред Олимпијских игара, шта би још могао да буде изазов?

- Свако наредно такмичење за мене је једна нова станица. Желим да пишем историју, али морам да напоменем да поред моје златне медаље на Светском првенству, Србија је освојила још пет бронзаних, што је невероватан успех. Могу да кажем слободно: ми ћемо тек да испишемо историју нашег бокса. Мењамо ствари на боље.

Кад смо код тога, променили сте клуб, град, сад сте у Београду?

- И то је моја осма селидба за две године! Нови Сад је био моја база, град, потом сам отишла у Зворник и могу да кажем да ми је сузио фокус, ушушкао ме јер ми је све било на дохват руке. Међутим, онда сам почела да се гушим, желела сам нешто веће и то је једини разлог зашто сам променила средину. Видела сам да тамо достижем лимит и не могу да пробијем неке границе. Тад ме позвао пријатељ и тренер Стефан Хуберт, препознао је моју ширину и скренуо ми пажњу да је време за промене. Брзо смо се договорили и ето ме у Железнику. Прија ми промена, Београд ми је добар, веома је брз и то ми тренутно одговара.

Ваша животна прича је специфична, готово филмска?

- Несвакидашња, свакако. Одмах по рођењу мајка ме је оставила, баш у породилишту, без родитеља и старатеља... Тад се јавила једна жена из Руме која је водила рачуна о деци без родитељског старања. Било је много деце различитог узраста, била сам беба и не сећам се тог периода. Моји родитељи нису могли да имају деце, па су се одлучили да усвоје, отишли су у дом и изабрали мене, што би рекао мој отац – дајте нам ову насјлинавију и најпрљавију – кроз смех прича Анђела.

Светска првакиња је, потом, наставила:

- Усвојили су ме десетак дана пред мој други рођендан, јер је таква процедура. Они су најдивнији родитељи, трудили су се да имам све, ништа ми није недостајало, живели су за мене. Имала сам најбољи могући живот, пружили су ми све и максимално сам им захвална.

Кад сте сазнали да сте усвојени?

- Била сам мала, имала свега четири и по године, али моја мајка је одлучила да ми каже на време, није желела да имамо тајни, већ да ме суочи са свим чињеницама. Наравно, она је све то спустила на ниво детета које би могло да разуме, па да касније кроз живот све развијамо и откривамо ствари које би ме занимале. Није желела да крије ништа од мене, није желела да сазнам негде друго било шта, тако да можда зато мени та прича и није толико емотивна. Понекад сам се запитала зашто су ме оставили на рођењу, па сам желела да сазнам неке ствари, али нисам, научила сам да треба да пустим све, па ће живот сам да ми нанесе ситуације како треба и у моменту кад будем спремна.

И, да ли се десила нека ситуација?

- Ништа конкретно, али рецимо недавно сам сасвим случајно сазнала име мајке. Ишла сам прошле године да извадим извод из матичне књиге рођених и до тада је увек било име мог Зорана, оца. Међутим, видела сам да је неко друго, дуже име записано, мало сам се збунила, али онда сам схватила да је то, заправо, име моје мајке. Знам да имам и рођеног брата, колико имам информацију он живи с њом, док је мене морала три пута да се одрекне, као и свог старатељства и родитељства, уопште права на мене, да би ми моји родитељи могли да буду касније заведени као прави.

На крају, Анђела Бранковић је истакла:

- Поред свега, имала сам и имам веома леп живот, родитеље који ме воле, које обожавам и поштујем. Наставићу да уживам у животу и чекам шта ми је Бог све спремио у будућности – закључила је светска шампионка.