У тренутку кад се млађе категорије „бацају у ватру” све раније и интензивније, у Србији се одвија необична и топла прича - о очевима и синовима, наслеђима и дуговима, тренерима и кумовима, славним и мање славним, али подједнако пожртвованим и важним мамама и генерацијама које покушавају да направе корак даље него они пре њих.
У самом средишту те приче налази се презиме које више од пола века звони европским стоним тенисом – Каракашевић. И овог, као и много пута у репрезентацији, уз Каракашевића је Жолт Пете, али је фокус сад пребачен са Александра и његовог кума - на кумиће Ивана и Максима.
Кад легенда српског стонотениског спорта говори о треми, човек би помислио да су у питању успомене из арена, финала и мечева који су улазили у историју. Међутим, највећи стрес долази с потпуно друге стране, трибина.
Пре десетак дана Иван Каракашевић освојио је појединачно турнире до 11 и 13 година, славио је и у екипном делу са Кумићима, у којима су још Максим Пете и син још једног некадашњег репрезентативца, Бојана Милошевића, Стефан.
- Не могу да гледам Икине мечеве - признаје Александар Каракашевић. - Сад сам био у Новом Саду, јер је први пут играо у конкуренцији до 13 година. Мислио сам да ће да изгуби у трећем колу, има, ипак, тек 10 година. Изненадио ме је и победио. У суштини, не желим да идем, јер кад одем игра сто пута горе, само гледа у мене. Овог пута је, и поред мог присуства, одиграо фантастично и освојио титулу.
На питање шта је теже - бити отац или играч, одговор долази без дилеме.
- Ма, то не може да се пореди. Какви моји мечеви… ово је ноћна мора - каже кроз осмех. – Али, није то једини разлог што не волим да га гледам. Кад сам тамо, не игра како зна, жели да ме фасцинира, па чини нешто што не зна. Имао сам и ја тату, знам шта ми је било у глави. То је бесмислен притисак. Зато се склањам, да би Иван могао да расте.
Стонотениска лоза Каракашевића не почиње и не завршава се на Ивану, Александру и Миливоју.
– Ика је четврта генерација – објашњава Александар. - Мој деда је донео први сто у Земун. Од тада је све кренуло.
У тој вертикали очева и синова, за четвртог наследника породичног заната најважнија лекција није техника.
- Микина највећа грешка била је што ми није обезбедио тренера. Зато сам се ја одмах дистанцирао. Сви ови Икини резултати су пре свега резултат рада Дорела Ердељана. То је човек који већ годинама обликује децу, полира технику и види оно што други не виде. Мој утицај је најмањи. Знајући какав ме глас бије, трудим се да Ивана научим да се нормално понаша кад игра. Још увек сматрам да је мали. Да се ја питам, не би играо ниједан турнир. Деца имају превише такмичења. На њима покваре оно што науче на тренингу, јер желе да победе. Важно је да науче тај суви рад, мени је то увек недостајало. Али сви играју, Иван ме моли… не могу да га држим по страни.
Да ли се упалила „црвена лампица” кад је видео да Ивану лежи рекет, знајући кроз шта је као врхунски спортиста морао да прође?
- Моја генерација је прошла кроз ратове и санкције, али на крају не могу да се жалим. Није, кад се подвуче црта, битно кога победиш, а ја сам побеђивао и светске и олимпијске шампионе, већ шта остане иза тебе, важно је оно шта те издваја. Данас, кад гледате емисије и подкасте, кад неко изведе добар бекхенд, често ћете чути коментар „Ово је у стилу Каракашевића”.
Једно признање, ипак, изненађује многе.
- До прошлог новембра био сам највећи заговорник тога да Иван треба да се бави неким другим спортом. Али, онда сам видео... Не знам како смо ми играли са десет година, нема снимака, али мислим да Иван игра боље него што сам ја у том узрасту. Има нешто што није научено – неке ударце, потезе, осећај… и то је сигурно генетика.
Та генетика има и светлу и тамну страну?
- Бесан је кад губи - каже Каракашевић. - И ја сам био такав. То је добро ако се каналише. Али, најважније ми је да се за сада лепо понаша. Све остало ће да дође.
Каракашевић говори и оно што међународне федерације често одбијају да признају - да има превише турнира. Зато планира системску промену, бар у ономе што може да контролише. У Младости, у Земуну, завршава салу која би, како каже, требало да постане срце будућег рада.
- Циљ ми је да што више деце игра међусобно, добију спаринг, да се учи техника. Погледајте Серену Вилијамс, као мала није играла турнире. Прво техника, па све остало.
ИЗМЕЂУ ИСКУСТВА И СТРПЉЕЊА - ЖОЛТ ПЕТЕ: БИТИ СА СТРАНЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ
У причама о очевима и синовима Жолт Пете говори искрено, понекад оштро, али увек из позиције човека који је све већ прошао као играч и данас много више размишља као отац него као бивши репрезентативац.
Петеова прича није о трофејима десетогодишњег Максима, који је тренутно 16. на свету у свом узрасту (прошле године био међу првих 10), иако их има. Није ни о раној слави. Ово је прича о притиску, стрпљењу, тренерима кадрим да праве разлику и деци која још имају право да се играју.
Кад говори о почецима сина, Жолт се враћа много даље од првог турнира, или прве медаље:
- Био је у дворани од тренутка кад се родио. У то време играо сам у Аустрији, био је беба и практично је одрастао у хали. Са три године узео је рекет, али то не можеш да зовеш тренингом. Реално, свако дете пре четврте или пете године само се игра.
По Петеовом мишљењу, тек око пете године може да се говори о нечему што личи на озбиљнији рад.
- Тад се већ видело да има таленат, неку перспективу, али и даље то је дете.
Данас Максим игра за Темерин, постоји могућност да од јануара заигра и за мађарску екипу у којој је ангажован и старији Пете, пре свега како би имао више прилика да игра турнире у одговарајућем узрасту. Већ две и по године активан је на ВТТ и ЕТТУ турнирима, има трећа места на ВТТ турнирима у Словенији и Сарајеву, победе у Осијеку и Дугом Селу, тријумфе на Новогодишњем турниру и Трофеју Београда…
На питање шта је теже - играти или гледати дете, одговор долази без размишљања:
- Бити са стране. Много теже. Циљеве у спорту сам остварио, чак и превазишао. Олимпијске игре, европске и светске медаље у млађим категоријама, 16 екипних титула… Данас уживам кад играм, уживам у сваком поену. Али, кад гледам Максима, притисак расте ненормално. И то је оно што је најтеже.
Пете је врло јасан кад говори о раном такмичарском „лудилу”:
- Сматрам да дете до 15. године треба да се игра. Ужива. Иде на турнир са осмехом и тако се враћа.
По њему, приче о европским титулама са десет година потпуно су промашене.
- Не кажем да је лоше ако се деси, али је небитно. У наше време те категорије нису ни постојале. Почињали смо са 13. Међутим, сад је проблем у систему који гура децу прерано. Ако не играш са 11 и 13, тешко ћеш да се појавиш са 15. Нећеш да будеш рангиран, уђеш у велику халу и „поједу те”.
Последњих месеци Жолт је направио корак уназад:
- Раније сам био родитељ, тренер, све. Данас сам само подршка. Остварен играч не мора да буде добар тренер. Тренери, као и играчи, морају да сазревају. Ту улогу препустио сам оцу, Имрету. Да се разумемо, ја играча нисам направио у животу. Отац јесте. У боксу видим шта би Максим морао да уради, али не знам како да му то пренесем.
Да ли та породична „мануфактура” може да буде проблем?
- Имреова биографија говори све. Погледај браћу Лебрун, њихов отац је са њима од почетка. Па, Морегарда, брат га води. Нема везе мама, тата, деда… То су глупости. Онај ко прави резултате, тај може да води, па и да буде селектор.
И ту је немилосрдан и према себи:
- Ја сам нула као тренер. Био сам играч, али за сада ништа нисам ставио на сто као тренер.
Пете верује да је кључ свега – клупски рад.
- Играчи се не праве на припремама од пет дана. Праве се у клубовима. Мене је направио Имре. Марка Јевтовића Слободан Тасковић. Бојана ‘Брка’ Милошевић. Крај.
Као и сваки родитељ, носи и највећу дилему: да ли се све то исплати?
- Волео бих да буде бољи од мене. Али, прва лествица је да опстане у спорту. Друга да дође до мог нивоа. Све преко тога је бонус.
И, на крају, оно што га највише кочи:
- Разједа ме сумња. Са једне стране сам срећан што је изабрао стони тенис, али колико је имао избора? У нашој кући се од 24 сата 22 прича о пинг-понгу. Сећам се кад се родио, играо сам Лигу шампиона у Аустрији, мајка Сашка га је у колицима успављивала уз звук лоптице. Кад је узео рекет, сви су рекли: „Ју, таленат”. Казао сам – полако.
Јер страх од могућих речи лебди у ваздуху:
- Тата, ти си то хтео.
КУМИЋИ, ГЕНЕРАЦИЈЕ И ЈЕДНА ЕКИПА
Екипа Кумића, у којој су на Новогодишњем турниру играли Иван Каракашевић, Максим Пете и Стефан Милошевић, била је поново на окупу на традиционалном завршетку године.
Жолт Пете појашњава да је ова екипа настала природно, без икаквог плана.
- Од првог тренутка било је јасно да ће Иван и Максим да буду заједно. Касније се прикључио и Стефан, иако је млађи, али име је остало. Са Иваном се ради једно, са Максимом друго, са Стефаном треће. Још увек се више игра и то је потпуно у реду.
МАЛО И О МАМАМА
Ни Александар Каракашевић, ни Жолт Пете нису прескочили разговор о улози мајки, које у овој причи имају подједнако важан, мада често тиши део.
За Иванову маму, некадашњу рукометну репрезентативку Јелену Нишавић, Каракашевић каже да је управо она најзаслужнија што је њихов син заволео стони тенис.
- Од почетка је инсистирала да игра пинг-понг. И управо од Јелене је наследио тај ген за суви рад. Код ње се знало кад је тренинг, какав је тренинг, кад се спава после тренинга и како се ради. Ту се Ика разликује од мене – каже Сале уз осмех.
Кад говори о супрузи Сашки, Жолт Пете не крије поштовање.
- Сашка већ 20 година живи стони тенис. Наш је најчвршћи ослонац. Увек је ту, уз нас и са нама.
„КАД МИ ЈЕ КАРАКАШЕВИЋ УДАРИО ШАМАР, ЗАНЕМЕЛА ЈЕ ЦЕЛА САЛА У НЕМАЧКОЈ”
С обзиром на то да су Александар Каракашевић и Жолт Пете венчани кумови, неизбежно је било и питање о анегдоти из дугогодишњег пријатељства и заједничког спортског пута.
Пете се враћа у време кад је као 17-годишњак дошао у Немачку.
- Сале ме је довео у Плудерхаузен, за који је играо у Бундеслиги. Те године смо освојили Куп Немачке и Куп ЕТТУ. У екипи су била и три Швеђанина: Малин, Нилсон и Свенсон. Газда клуба ми је обећавао да ћу да играм, али ме до полусезоне није пуштао у тим.
Одлучујући меч пред паузу играо се против јаког Гренцауа.
- Газда је дошао и казао да, ипак, ни тада нећу да играм. Сале ће: „Добро, онда нећу ни ја” и почне да одлепљује гуме с рекета. Шеф је попустио и дао ми шансу.
Српски дубл добио је свој меч, у тренутку кад се ломило на 3:3 Пете је савладао и првог играча клуба и члана немачке репрезентације Золтана Фејер-Конерта.
- Сале је скочио с клупе и уместо да ме загрли, тако ми је опалио шамар да сам мислио да ће глава да ми отпадне. Пукло је тако да је сала са 500 људи занемела. Не знам како сам остао на ногама.
Каракашевић се данас смеје, али му и даље није свеједно:
- Сећам се. Толико сам био срећан. Хтео сам онако, овлаш, да га потапшем, али сам се изгубио и ударио га. Целу ноћ сам му се извињавао. После тога, наш дубл је ретко кад губио.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
