U trenutku kad se mlađe kategorije „bacaju u vatru” sve ranije i intenzivnije, u Srbiji se odvija neobična i topla priča - o očevima i sinovima, nasleđima i dugovima, trenerima i kumovima, slavnim i manje slavnim, ali podjednako požrtvovanim i važnim mamama i generacijama koje pokušavaju da naprave korak dalje nego oni pre njih.
U samom središtu te priče nalazi se prezime koje više od pola veka zvoni evropskim stonim tenisom – Karakašević. I ovog, kao i mnogo puta u reprezentaciji, uz Karakaševića je Žolt Pete, ali je fokus sad prebačen sa Aleksandra i njegovog kuma - na kumiće Ivana i Maksima.
Kad legenda srpskog stonoteniskog sporta govori o tremi, čovek bi pomislio da su u pitanju uspomene iz arena, finala i mečeva koji su ulazili u istoriju. Međutim, najveći stres dolazi s potpuno druge strane, tribina.
Pre desetak dana Ivan Karakašević osvojio je pojedinačno turnire do 11 i 13 godina, slavio je i u ekipnom delu sa Kumićima, u kojima su još Maksim Pete i sin još jednog nekadašnjeg reprezentativca, Bojana Miloševića, Stefan.
- Ne mogu da gledam Ikine mečeve - priznaje Aleksandar Karakašević. - Sad sam bio u Novom Sadu, jer je prvi put igrao u konkurenciji do 13 godina. Mislio sam da će da izgubi u trećem kolu, ima, ipak, tek 10 godina. Iznenadio me je i pobedio. U suštini, ne želim da idem, jer kad odem igra sto puta gore, samo gleda u mene. Ovog puta je, i pored mog prisustva, odigrao fantastično i osvojio titulu.
Na pitanje šta je teže - biti otac ili igrač, odgovor dolazi bez dileme.
- Ma, to ne može da se poredi. Kakvi moji mečevi… ovo je noćna mora - kaže kroz osmeh. – Ali, nije to jedini razlog što ne volim da ga gledam. Kad sam tamo, ne igra kako zna, želi da me fascinira, pa čini nešto što ne zna. Imao sam i ja tatu, znam šta mi je bilo u glavi. To je besmislen pritisak. Zato se sklanjam, da bi Ivan mogao da raste.
Stonoteniska loza Karakaševića ne počinje i ne završava se na Ivanu, Aleksandru i Milivoju.
– Ika je četvrta generacija – objašnjava Aleksandar. - Moj deda je doneo prvi sto u Zemun. Od tada je sve krenulo.
U toj vertikali očeva i sinova, za četvrtog naslednika porodičnog zanata najvažnija lekcija nije tehnika.
- Mikina najveća greška bila je što mi nije obezbedio trenera. Zato sam se ja odmah distancirao. Svi ovi Ikini rezultati su pre svega rezultat rada Dorela Erdeljana. To je čovek koji već godinama oblikuje decu, polira tehniku i vidi ono što drugi ne vide. Moj uticaj je najmanji. Znajući kakav me glas bije, trudim se da Ivana naučim da se normalno ponaša kad igra. Još uvek smatram da je mali. Da se ja pitam, ne bi igrao nijedan turnir. Deca imaju previše takmičenja. Na njima pokvare ono što nauče na treningu, jer žele da pobede. Važno je da nauče taj suvi rad, meni je to uvek nedostajalo. Ali svi igraju, Ivan me moli… ne mogu da ga držim po strani.
Da li se upalila „crvena lampica” kad je video da Ivanu leži reket, znajući kroz šta je kao vrhunski sportista morao da prođe?
- Moja generacija je prošla kroz ratove i sankcije, ali na kraju ne mogu da se žalim. Nije, kad se podvuče crta, bitno koga pobediš, a ja sam pobeđivao i svetske i olimpijske šampione, već šta ostane iza tebe, važno je ono šta te izdvaja. Danas, kad gledate emisije i podkaste, kad neko izvede dobar bekhend, često ćete čuti komentar „Ovo je u stilu Karakaševića”.
Jedno priznanje, ipak, iznenađuje mnoge.
- Do prošlog novembra bio sam najveći zagovornik toga da Ivan treba da se bavi nekim drugim sportom. Ali, onda sam video... Ne znam kako smo mi igrali sa deset godina, nema snimaka, ali mislim da Ivan igra bolje nego što sam ja u tom uzrastu. Ima nešto što nije naučeno – neke udarce, poteze, osećaj… i to je sigurno genetika.
Ta genetika ima i svetlu i tamnu stranu?
- Besan je kad gubi - kaže Karakašević. - I ja sam bio takav. To je dobro ako se kanališe. Ali, najvažnije mi je da se za sada lepo ponaša. Sve ostalo će da dođe.
Karakašević govori i ono što međunarodne federacije često odbijaju da priznaju - da ima previše turnira. Zato planira sistemsku promenu, bar u onome što može da kontroliše. U Mladosti, u Zemunu, završava salu koja bi, kako kaže, trebalo da postane srce budućeg rada.
- Cilj mi je da što više dece igra međusobno, dobiju sparing, da se uči tehnika. Pogledajte Serenu Vilijams, kao mala nije igrala turnire. Prvo tehnika, pa sve ostalo.
IZMEĐU ISKUSTVA I STRPLjENjA - ŽOLT PETE: BITI SA STRANE JE NAJTEŽE
U pričama o očevima i sinovima Žolt Pete govori iskreno, ponekad oštro, ali uvek iz pozicije čoveka koji je sve već prošao kao igrač i danas mnogo više razmišlja kao otac nego kao bivši reprezentativac.
Peteova priča nije o trofejima desetogodišnjeg Maksima, koji je trenutno 16. na svetu u svom uzrastu (prošle godine bio među prvih 10), iako ih ima. Nije ni o ranoj slavi. Ovo je priča o pritisku, strpljenju, trenerima kadrim da prave razliku i deci koja još imaju pravo da se igraju.
Kad govori o počecima sina, Žolt se vraća mnogo dalje od prvog turnira, ili prve medalje:
- Bio je u dvorani od trenutka kad se rodio. U to vreme igrao sam u Austriji, bio je beba i praktično je odrastao u hali. Sa tri godine uzeo je reket, ali to ne možeš da zoveš treningom. Realno, svako dete pre četvrte ili pete godine samo se igra.
Po Peteovom mišljenju, tek oko pete godine može da se govori o nečemu što liči na ozbiljniji rad.
- Tad se već videlo da ima talenat, neku perspektivu, ali i dalje to je dete.
Danas Maksim igra za Temerin, postoji mogućnost da od januara zaigra i za mađarsku ekipu u kojoj je angažovan i stariji Pete, pre svega kako bi imao više prilika da igra turnire u odgovarajućem uzrastu. Već dve i po godine aktivan je na VTT i ETTU turnirima, ima treća mesta na VTT turnirima u Sloveniji i Sarajevu, pobede u Osijeku i Dugom Selu, trijumfe na Novogodišnjem turniru i Trofeju Beograda…
Na pitanje šta je teže - igrati ili gledati dete, odgovor dolazi bez razmišljanja:
- Biti sa strane. Mnogo teže. Ciljeve u sportu sam ostvario, čak i prevazišao. Olimpijske igre, evropske i svetske medalje u mlađim kategorijama, 16 ekipnih titula… Danas uživam kad igram, uživam u svakom poenu. Ali, kad gledam Maksima, pritisak raste nenormalno. I to je ono što je najteže.
Pete je vrlo jasan kad govori o ranom takmičarskom „ludilu”:
- Smatram da dete do 15. godine treba da se igra. Uživa. Ide na turnir sa osmehom i tako se vraća.
Po njemu, priče o evropskim titulama sa deset godina potpuno su promašene.
- Ne kažem da je loše ako se desi, ali je nebitno. U naše vreme te kategorije nisu ni postojale. Počinjali smo sa 13. Međutim, sad je problem u sistemu koji gura decu prerano. Ako ne igraš sa 11 i 13, teško ćeš da se pojaviš sa 15. Nećeš da budeš rangiran, uđeš u veliku halu i „pojedu te”.
Poslednjih meseci Žolt je napravio korak unazad:
- Ranije sam bio roditelj, trener, sve. Danas sam samo podrška. Ostvaren igrač ne mora da bude dobar trener. Treneri, kao i igrači, moraju da sazrevaju. Tu ulogu prepustio sam ocu, Imretu. Da se razumemo, ja igrača nisam napravio u životu. Otac jeste. U boksu vidim šta bi Maksim morao da uradi, ali ne znam kako da mu to prenesem.
Da li ta porodična „manufaktura” može da bude problem?
- Imreova biografija govori sve. Pogledaj braću Lebrun, njihov otac je sa njima od početka. Pa, Moregarda, brat ga vodi. Nema veze mama, tata, deda… To su gluposti. Onaj ko pravi rezultate, taj može da vodi, pa i da bude selektor.
I tu je nemilosrdan i prema sebi:
- Ja sam nula kao trener. Bio sam igrač, ali za sada ništa nisam stavio na sto kao trener.
Pete veruje da je ključ svega – klupski rad.
- Igrači se ne prave na pripremama od pet dana. Prave se u klubovima. Mene je napravio Imre. Marka Jevtovića Slobodan Tasković. Bojana ‘Brka’ Milošević. Kraj.
Kao i svaki roditelj, nosi i najveću dilemu: da li se sve to isplati?
- Voleo bih da bude bolji od mene. Ali, prva lestvica je da opstane u sportu. Druga da dođe do mog nivoa. Sve preko toga je bonus.
I, na kraju, ono što ga najviše koči:
- Razjeda me sumnja. Sa jedne strane sam srećan što je izabrao stoni tenis, ali koliko je imao izbora? U našoj kući se od 24 sata 22 priča o ping-pongu. Sećam se kad se rodio, igrao sam Ligu šampiona u Austriji, majka Saška ga je u kolicima uspavljivala uz zvuk loptice. Kad je uzeo reket, svi su rekli: „Ju, talenat”. Kazao sam – polako.
Jer strah od mogućih reči lebdi u vazduhu:
- Tata, ti si to hteo.
KUMIĆI, GENERACIJE I JEDNA EKIPA
Ekipa Kumića, u kojoj su na Novogodišnjem turniru igrali Ivan Karakašević, Maksim Pete i Stefan Milošević, bila je ponovo na okupu na tradicionalnom završetku godine.
Žolt Pete pojašnjava da je ova ekipa nastala prirodno, bez ikakvog plana.
- Od prvog trenutka bilo je jasno da će Ivan i Maksim da budu zajedno. Kasnije se priključio i Stefan, iako je mlađi, ali ime je ostalo. Sa Ivanom se radi jedno, sa Maksimom drugo, sa Stefanom treće. Još uvek se više igra i to je potpuno u redu.
MALO I O MAMAMA
Ni Aleksandar Karakašević, ni Žolt Pete nisu preskočili razgovor o ulozi majki, koje u ovoj priči imaju podjednako važan, mada često tiši deo.
Za Ivanovu mamu, nekadašnju rukometnu reprezentativku Jelenu Nišavić, Karakašević kaže da je upravo ona najzaslužnija što je njihov sin zavoleo stoni tenis.
- Od početka je insistirala da igra ping-pong. I upravo od Jelene je nasledio taj gen za suvi rad. Kod nje se znalo kad je trening, kakav je trening, kad se spava posle treninga i kako se radi. Tu se Ika razlikuje od mene – kaže Sale uz osmeh.
Kad govori o supruzi Saški, Žolt Pete ne krije poštovanje.
- Saška već 20 godina živi stoni tenis. Naš je najčvršći oslonac. Uvek je tu, uz nas i sa nama.
„KAD MI JE KARAKAŠEVIĆ UDARIO ŠAMAR, ZANEMELA JE CELA SALA U NEMAČKOJ”
S obzirom na to da su Aleksandar Karakašević i Žolt Pete venčani kumovi, neizbežno je bilo i pitanje o anegdoti iz dugogodišnjeg prijateljstva i zajedničkog sportskog puta.
Pete se vraća u vreme kad je kao 17-godišnjak došao u Nemačku.
- Sale me je doveo u Pluderhauzen, za koji je igrao u Bundesligi. Te godine smo osvojili Kup Nemačke i Kup ETTU. U ekipi su bila i tri Šveđanina: Malin, Nilson i Svenson. Gazda kluba mi je obećavao da ću da igram, ali me do polusezone nije puštao u tim.
Odlučujući meč pred pauzu igrao se protiv jakog Grencaua.
- Gazda je došao i kazao da, ipak, ni tada neću da igram. Sale će: „Dobro, onda neću ni ja” i počne da odlepljuje gume s reketa. Šef je popustio i dao mi šansu.
Srpski dubl dobio je svoj meč, u trenutku kad se lomilo na 3:3 Pete je savladao i prvog igrača kluba i člana nemačke reprezentacije Zoltana Fejer-Konerta.
- Sale je skočio s klupe i umesto da me zagrli, tako mi je opalio šamar da sam mislio da će glava da mi otpadne. Puklo je tako da je sala sa 500 ljudi zanemela. Ne znam kako sam ostao na nogama.
Karakašević se danas smeje, ali mu i dalje nije svejedno:
- Sećam se. Toliko sam bio srećan. Hteo sam onako, ovlaš, da ga potapšem, ali sam se izgubio i udario ga. Celu noć sam mu se izvinjavao. Posle toga, naš dubl je retko kad gubio.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
