Далеко и од маште

У години у којој је континентални фудбал обележило Првевенство Европе за фудбалерке, годину у Србији је 2025. je позлатила Лидија Стојкановић. Фудбалски савез Србије је селекторку женске репрезентације прогласио најбољим тренером у протеклој години. Признање је заслужила пласманом Србије у А дивизију, резултатом који је исту награду 2022. донео Златну лопту Драгану Стојковићу, тадашњем селектору мушке репрезентације.

- Не бих да делујем лажно скромно, али заиста нисам очекивала. Медији су неколико дана наговештавали да ћу добити Златну лопту, али нисам смела да верујем да ће тако и бити. Ипак је направљен преседан - рекла је Лидија Стојкановић на почетку новогодишњег интервјуа за Спортски журнал.

Где је сада Златна лопта?

- На најлепшем месту код куће. Неки од наредних дана однећу је у Општину Бајина Башта да је покажем тамо одакле сам почела овај пут. Јавили су ми да планирају да организију неки пријем у моје име, па желим да им покажем награду. После је враћам кући, где ћемо да направимо посебно место да стоји и да ме подсећа да морам да наставим да радим како би у следећим годинама резултати били бољи него у претходним годинама.

Висок сте ниво поставили, пето место на Првенству Европе за омладинке у 2024, пласман у А дивизију са А селекцијом. Шта је следеће?

- Следећи су останак у А дивизији и пласман на Првенство света 2027. у Бразилу. Биће много тешко, али могу да маштам о томе и да заједно са сарадницима у стручном штабу и изузетном групом фудбалерки остваримо планове о којима моја генерација док смо играле фудбал није могла ни да замишља ни у најлуђим сновима.

О чему сте сањали у тим, играчки, данима?

- Само о томе да играм фудбал и завршим медицинску школу. У то време није било много могућности да се праве планови о фудбалској каријери. Репрезентација је играла само званичне утакмице, клубови су играли домаће такмичење и све што је било преко границе било је веома далеко. Нисмо ни могле да замислимо шта је тамо.

Зашто, онда, фудбал?

- Одрастајући у Бајиној Башти тренирала сам рукомет и карате, али нисам пропуштала ни прилике да играм фудбал са дечацима. Имала сам срећу да је тренер Никола Мијатовић Рус уз помоћ неколико привредника направио ЖФК Максиму. Са 14 година сам играла за први тим, а на утакмице је долазило и по пет хиљада гледалаца. Биле смо друге у лиги СР Југославије, а ја сам схватила колико волим да играм фудбал. Кад сам уписала средњу медицинску школу у Ваљеву наишла сам на проблем, јер тамо није било женског фудбалског клуба, па сам једва чекала викенд да дођем кући и без тренинга играм за Максиму.

Школа вас није усмерила ка медицини?

- Због фудбала сам мало „кружила“, јер сам прешла у „Нови Београд“. Тај клуб данас не постоји, а били смо у конкуренцији Машинца и Слоге вицешампиони. Тако сам играјући фудбал завршила и средњу школу, али моја жеља била је да једног дана, постанем наставница физичког. Зато сам прешла у Олимпик из Новог Сада и тамо уписала ДИФ. Све је ишло по плану, играла сам фудбал и школовала се. Имала сам у то време позив да пређем у Напредак из Крушевца, али сам због школовања остала у Новом Саду и завршила факултет.

Како сте са ДИФ-а стигли до УЕФА лиценце?

- У време кад сам играла за исландски Викингур тамошњи фудбал је био полупрофесионалан. Пре подне смо тренирали, поподне се ишло на посао. Клуб ми је понудио да радим са јуниоркама, са девојчицама од 12-13 година. Тако сам, што се каже, упловила у тренерске воде док сам још активно играла, али и почела да остварујем жељу да будем учитељица, наставница, само што се у фудбалу то зове тренер.

Шта вас је задржало на том послу?

- Док сам 2008. играла на Исланду послала сам ФСС пријаву за Б лиценцу, међутим, нисам „упала“ јер у то време код нас није било предвиђено да жене похађају тај курс. Урадила сам исто на Исланду и тамо сам примљена. На Исланду, као у свим скандинавским земаљама у то време, више него било где у Европи, жене су биле присутне у фудбалу потпуно равноправно, чак је женски фудбал био популарнији од мушког, па није било ништа чудно што сам и ја полагала за Б лиценцу. Морала сам и језик да научим, јер ми је тренер запретио да више неће са мном да прича на енглеском.

И поред тога сте нисте задржали на Исланду. Да ли је било превише хладно?

- На Исланду је било добро, али кад је 2011. поново стигао позив из Напретка морала сам да донесем одлуку да ли да наставим да играм још две године или да завршим каријеру и почнем нову у Крушевцу. Изабрала сам повратак, а да нисам ни слутила колико је то био добар потез.

Шта се толико добро догодило у Крушевцу?

- Док сам радила у Напретку добила сам од Милана Раставца и Горана Сретеновића позив да им се придружим у стручном штабу кадетске и омладинске репрезентације. Био је то најлепши период моје дотадашње каријере. За две године рада много сам научила. Сјајно смо сарађивали, имала сам велику подршку и то ми је помогло да 2014. будем примљена на А лиценцу. То је даље ишло ка ПРОФИ лиценци и ето ме данас овде.

„Данас овде“ са Златном лоптом у рукама...

- Савршено сам свесна да награду не бих добила без огромне помоћи и несебичне посвећености свих чланова стручног штаба репрезентације, подржке потпредседнице ФСС Сандре Сремчевић и председника комисије за женски фудбал Бојана Павићевића, труда великог броја тренера да припреме нове генерације играчица и велике групе искуснијих репрезентативки које су на терену урадиле оно о чему смо се договарале у свлачионици. То је велики број вредних људи којима припада Златна лопта и ја сам им неизмерно захвална на свему што раде. Златна лопта ми је велики мотив да наставим да радим. Надам се да ћу им се одужити резултатима који ће још јаче осветлити њихове напоре да женски фудбал у Србији још више напредује и да неке ствари постану правило, а не изузетак - рекла је Лидија Стојкановић, селекторка женске репрезентације Србије, добитница Златне лопте ФСС.