Јечменица: Ноге су ми се одсекле због тренинга са Моником Селеш

У време кад су снови о професионалном спорту деловали далеко, на новосадским улицама и теренима играло се из чисте радости – и управо из те радости почела је да се слаже прича која ће касније постати више од случајности.

Било је суђено да две Новосађанке стану једна преко пута друге на једном од највећих терена, у Паризу, почетком 1990-их, пред крцатим трибинама. С једне стране, Моника Селеш, власница девет грен слем трофеја и једна од највећих шампионки тог времена. С друге, Татјана Јечменица, тада млада играчица, чија је каријера била сведочанство талента и труда.

Тај сусрет није био само тренинг – био је сусрет путања и снова, а Јечменици најбољи доказ да бели спорт врло брзо постаје много више од саме игре.

Талентом, спонтаношћу и искреном љубављу према тенису, Татјана је стигла међу 80 најбољих играчица на свету, тачније до 72. позиције, играла на сва четири грен слем турнира и освојила шест ИТФ титула. Одмах после професионалне каријере постала је селекторка женске репрезентације Србије и то у два раздвојена периода – од 2005. до 2007. и од 2014. до 2020. Данас, путем своје школе, наставља да искуством и знањем обликује нове генерације.

У интервјуу за Спортски журнал присетила се најдражих успомена са играчких дана, како је пушку заменила рекетом, бројних занимљивих анегдота са терена, као и изазова у оквиру Академије у последњих неколико година.

Један град и три успешне тенисерке — Моника Селеш, Сандра Наћук и Ви. У то време причало се да је потребно да се родите у Новом Саду да бисте били одличан играч. Шта је тако посебно у граду?

– Било је баш чудно… Постојала је само Моника. За све нас који смо тренирали, професионални спорт је био нешто недостижно. Бавили смо се тенисом и висили на теренима из љубави, због дружења, кад је спорт имао већу вредност. Имали смо добру школу. Мој покојни тренер је створио много играча који се нису винули у професионалне воде, али су били изванредни. Да би се дошло међу најбољих 100, треба милион коцкица да се склопе, да се мозаик намести.

Једном приликом рекли сте да сте од оца углавном добијали пушке као играчке. Кад сте пушку заменили рекетом?

– Мој отац је био ловац, а ја, као прво дете – његов „син“, ишла сам с њим на лов и риболов. Имала сам кратку фризуру, па су многи мислили да сам „бата“. Мама је играла стони тенис, а тетка, по којој сам добила име, била је репрезентативка у стоном тенису. Мама ме је одвела у чувени СПЕНС и уписала на стони тенис. Међутим, убрзо сам прешла на „велики тенис“, како смо га звали, јер су моја браћа од ујака, за које сам у то време била баш везана, тренирала велики тенис. Од седме године сам у белом спорту и врло брзо сам почела да бележим прве резултате – од освајања војвођанских, па све до државних шампионата. Тако су колекцију пушака убрзо заменили пехари на полицама у соби.

Прво сте скупљали лоптице на ревијалном мечу Монике Селеш, а неколико година касније тренирали сте с њом на Ролан Гаросу. Како бисте описали тај тренутак и које емоције буди?

– Кад је на терен ушла Моника, мислим да су ми се ноге одсекле. Не да сам дала сто одсто, мислим да у животу нисам брже трчала и радила ногама. Као да никад до тада нисам била у форми. На моју срећу, после сат и по, мени је пукла жица на рекету, па смо морале да прекинемо.

Имали сте и спаринг са Аранчом Санчез Викарио?

– То је један од тих момената који су ми значили. Скупљала сам лоптице Моники и Аранчи и само после неколико година добила прилику да тренирам са њом. То ми је било важније од било ког меча. Почеле су да се пуне трибине. И данас ми звучи све невероватно. Маму сам позвала да јој кажем колика је гужва, било ми је нереално.

Амбициозни сте, али не потенцирате циљеве и резултате. Да ли је тенис и данас игра?

– Нико из моје породице није имао идеју да је то мој позив и да ћу једног дана да живим од тога. Све то била је игра и начин да се дете склони са улице – једноставно, навикла сам да неколико сати дневно морам да будем „спартанац“. Кад сам постала професионалац, кад сам видела односе других играча према тренингу, мечу, исхрани, суплементацији, опоравку, спавању, схватила сам да то баш и није игра. Околности су ме натерале да се уозбиљим. Данас знам кроз који трновит пут мора да се прође ако постоји жеља да се успе у тенису и да је онда то мало више од саме игре…

Да ли је боље почети играти тенис без размишљања о успеху и колико данашње генерације то оптерећује?

– Данас деца улазе у тенис са огромном жељом да буду Ана, Јелена, Новак, Јанко, Виктор и тако даље. С друге стране, родитељи улажу огромна финансијска средства са вером и жељом да им се све то врати, али и да добро зараде. Звучи доста грубо, али, нажалост, тако је. Све је мање и мање искрене љубави према спорту.

Како данас у Академији у Новом Саду тренирате децу?

– У данашње време рад са децом, у било ком смислу тражи прилагођавање генерацији и на одређене начине држати им пажњу и мотивисати их… Некада није било много „филозофије“ – дођеш на тренинг и радиш све што ти је тренер рекао, још мораш да даш све од себе да не би био отеран кући. Сад се све променило и однос деце према спорту и ауторитету.

Док сте играли, да ли сте током празника били на неком турниру?

– Наравно, откад сам почела озбиљније да се бавим тенисом, заборавила сам и на зимовања и на летовања. Ни мало пута се задесило да за Нову годину, Божић, Ускрс будем негде на турниру… Зато кажем, све носи неку жртву, али никоме није лако…

Како су тада изгледали новогодишњи празници, а како изгледају сада?

– Искрено, пре неки дан сам коментарисала да су празници некада били другачији, све ми је тада имало већи драж. Неколико пута ми се догодило да за Новогодишње вече будем у Аустралији. Путовала сам са татом, па смо били заједно, док су код куће били мама и сестра, па много су ми недостајали. Фалило ми је и друштво да прославим са њима, али могу да кажем да сам доживела огромни ватромет у Сиднеју који је у то време био спектакл.