Лука Јаковљевић је млади кајакаш који наставља да иде ка својим циљевима с неизмерном упорношћу и вером у себе, упркос бројним изазова током протекле сезоне. Пропустио је међународна такмичења због здравствених проблема, али га то није обесхрабрило, напротив, мотивисанији је више него икада да покаже да је спреман за велика дела. Са свега 20 година, свестан је да се прави шампион не постаје само кад се побеђује, већ и кад се превазилазе падови, порази и изазови који живот намеће. Истрајност, љубав према спорту и велике амбиције Бачкопаланчанина могле би да послуже свима као пример на кога бисмо требали да се угледамо. О њему ће се тек причати.
Како бисте оценили протеклу сезону?
– Од један до пет, оценио бих је са два. Пропустио сам међународна такмичења, јер на Купу Србије нисам успео да обезбедим место у репрезентацији. Имао сам и здравствених проблема током читаве године, прво с притиском, затим сам поломио нос и све је то утицало да не будем довољно спреман да парирам доста искуснијим такмичарима. Кад имате физичких проблема, неминовно долазе и психички. Хвала Богу, сад је све потпуно у реду, тренирам веома напорно и надам се да ћу ове сезоне отићи корак даље – истакао је Лука Јаковљевић на почетку разговора за Спортски журнал.
У веома изазовној години, да ли има нешто што вам је остало у лепом сећању?
– Има, наравно! Веома сам задовољан својим учешћем на државном првенству, освојио сам два злата и сребро. У четверцу на 200 и 500 метара смо веслали Страхиња, Марко, Вељко и ја, доказали смо да смо убедљиво најбољи, извеслали трке с пола снаге, а освојили злата. Трудићу се да будем са тим момцима и на међународним такмичењима, имамо квалитет и сигуран сам да можемо до европских и светских медаља. Осим тога, на двестотки у двоседу смо старији Драгосављевић и ја освојили сребрну медаљу, иако сам желео најсјајније одличје оно је, ипак, припало мојим друговима из четверца и много ми је драго због њих.
Како је бити део репрезентације и представљати Србију?
– Привилегија је бити део те екипе, драго ми је да путујем, будем с најбољима и да сам ја међу најуспешнијима. Желим да узимамо медаље, да слушамо химну, да ме породица код куће гледа преко телевизије и поноси се... то су ствари због којих тренирам. Тај осећај не могу да опишем, кад једном искусиш онда сваки пут желиш опет и опет!
3 МЕДАЉЕ освојио је Лука Јаковљевић на државном првенству 2025. – два злата и сребро
Осећате више притисак од самог себе или од најближих?
– Прошле године сам имао два притиска, један од такмичења, други здравствени (смех). Углавном потиче од самог себе, не обазирем се на то шта ће други рећи. Наравно да ме занима мишљење породице, родитеља, брата, сестре... Али не дотичу ме приче људи који говоре „Еј, што ниси успео, како ниси могао, требао си брже за 0,1 само да си се мало цимнуо”, пре свега зато што никада нису сели у кајак, не знају какав је осећај веслати, колико је то тешко и колико сви ми тренирамо. Моји ме никада нису притискали, увек су задовољни шта год урадим и говоре ми да није лако бити првак у свом граду, камоли у Војводини, Београду или Србији.
Сећате ли се својих почетака у спорту на води?
– Кад сам дошао на први тренинг нисам ни знао шта је кајак. Тата ме је довео код тренера који је одмах кренуо да ми објашњава, ово ти је крме, ово ти је ово, а ја гледам и не схватам ништа. Занимљиво да тада још нисам знао ни да пливам, да ли су ми сигурносни прслук и кренуо сам да млатарам по води и допало ми се. Био сам мршав, слабашан и сметало ми је што у почетку нисам могао да се такмичим са јачима од себе. После сам постао бољи, кренуо да освајам медаље и увек био међу прва три.
Пре кајака тренирали сте фудбал?
– Понекад ми недостаје, жеља ми је да обујем копачке и играм утакмицу. Најомиљенији спортиста и неко на кога сам се увек угледао био је Кристијано Роналдо, спортиста је број један. Кад би ме неко питао кога би волео да упознаш и са ким би желео да се фотографишеш, то би био он без дилеме. Волим какао тренира, колико је вредан, како размишља, што га не дотичу туђи коментари, увек има храброст да изведе пенал, остаје после тренинга да додатно усавршава слободњаке. Сви кажу да има висок его, он само верује у себе, зна своје потенцијале и колико вреди. Увек има љубоморе према онима који су остварили нешто у животу, јер се не мрзе добри већ најбољи.
Где видите себе за неколико година?
– Волео бих да одем на Олимпијске игре! Велики ми је сан да донесем својој држави медаљу с највећег спортског такмичења, то би био врхунац каријере. До Лос Анђелеса, желео бих да освојим још много медаља, да се изградим као такмичар јер сам свестан да ми још тога недостаје. Увек имам велика очекивања од себе, срчан сам и волим да се тркам, волим медаље, осећај победе, кад сам у друштву шампиона, волим све то што чини спорт.
ПЕХ ЗА ПЕХОМ, НАЈТЕЖИ ДАНИ У ЖИВОТУ
Како сте поломили нос?
– Играо сам фудбал и уместо у лопту друг је шутнуо мене у главу. Залепио ми нос за образ, одмах сам отишао у Нови Сад где су ми га исправили и ставили метар газе. Рекао бих да је то било најгорих пет дана у животу. Десет дана сам пио по два антибиотика, што је смрт за форму. Пре него што се догодио тај инцидент, био сам сам болестан недељу дана, имао температуру 39°C и узимао доста лекова. Није то све, на другом тестирању у теретани догодио ми се још један пех, истегао сам тетиве бицепса. Одлазим слабашан и начетог здравља на припреме у Требиње, нисам био у стању да саставим два тренинга. Смршао сам четири, пет килограма и толико се осећао лоше да сам сваког дана пожелео да се вратим кући.
БОГ ИМА ПЛАН, ВЕРУЈ МУ
Да ли је у току досадашње каријере било тешких периода?
– Кад кикснем једну годину, попут прошле, буде ми веома тешко, али тврдоглав сам и не желим да одустајем. У глави ми је увек мисао „Тренирај, тренирај, све ће се то једном вратити и доћи у право време”. Прошла сезона је била изузетно тешка, можда највише на психичком плану. Често сам размишљао да ли сам довољно добар за кајак, да ли мени треба све ово, зашто морам да идем на Тиквару сваки дан, нисам се квалификовао па зашто онда тренирам... Било је и тренутака кад сам помишљао да напустим овај спорт, јер сам се толико трудио, а није давало резултате. Верујем у Бога, има план за сваког од нас, препуштам њему све и нека буде како Он одреди.
ЛУКА ЈАКОВЉЕВИЋ
Датум и место рођења: 20. август 2005, Нови Сад
Висина: 181 цм
Тежина: 84 кг
Дисциплине: К1, К2 и К4 500 м
Весла од: 2020. године
Надимци: Јаков и Биза
Први спорт: Гимнастика
Омиљени филм: Роки
Омиљена музика: Волим да слушам све наше,
крајишке, немачки, француски и руски реп, грузијске...
Хоби: Пецање
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
