Француски пољубац са лоптом

У Премијер лиги Француске играју Норвежанка Ада Хегеберг, најбоља европска голгетерка свих времена и прва добитница Златне лопте Франс фудбала међу женама, Тарсијана, после Марте најбоља Бразилка, Енглескиња Мери Ерпс, најбољи голман свих времена у женском фудбалу... Списак звезда је дугачак, а на њему је и Српкиња. Од јула чланица Сент Етјена је Александра Гајић, најперспективнија српска фудбалерка у избору ФСС.

- Изненадила сам се кад су ми јавили да сам добила награду ФСС - прича 19-годишњакиња гласом који одаје да није навикла на пажњу којом је изненада окружена: - Нисам очекивала, јер знам да има доста мојих вршњакиња које су могле бити на мом месту на свечаности у Кући фудбала.

Награда је у вашим рукама. Шта даље?

- Нема друге него Златна лопта - одговара уз гласан смех који разбија стидљивост и указује да је свесна тренутка: - Награда ФСС ми даје мотив да наставим да радим још више и боље, а истовремено је и обавеза да је оправдам у наредним годинама.

Какав је био пут до награде ФСС?

- Интересантан...

Занимљиво, нисте рекли „напоран“...

- Не могу да кажем да је било напорно. Волим фудбал, играм срцем, и никад нисам зажалила због пропуштених рођендана или излазака са друштвом, а било је тога много и често. Све то сам надокнадила на тренинзима и утакмицама. Најлепше се осећам на терену, а захваљујући фудбалу путовала сам у многе земље, упознала много људи...

Како сте почели?

- У селу играјући са браћом. Кад сам мало порасла постала сам члан Респекта из Лознице, али пошто није било женских тимова на турнирима смо играли са дечацима. 

Очигледо су вас браћа добро припремила за такве утакмице...

- Нисам имала с тим проблем. Чак ми је и доста помогло. Прошло је време предрасуда о женском фудбалу, па ме ни дечаци нису гледали као другачију од њих. Нису ме ни штедели, а кад се играло грубо ја сам враћала истом мером. То ме је очврсло.

Како је пут од Лознице водио до Суботице и Спартака.

- На неком турниру Минимакси лиге видео ме је некадашњи голман Бојан Јоргачевић и препоручио селектору Драгиши Зечевићу да ме позове на окупљање селекција региона. Убрзо је стигао позив Спартака у коме сам провела три године, па онда година у ТСЦ... А, колико јуче сам играла фудбал са браћом у Козјаку.

И са 19 година преселили се у Француску...

- Није ми тешко пало. Због фудбала сам се осамосталила са 15 година. Кад сам се преселила у Бачку Тополу због преласка у ТСЦ то ми је већ деловало као нешто нормално што ћу радити добар део живота.

Какви су утисци у првих шест месеци у Сент Етјену.

- Леп град и велики клуб огромне, богате историје. У Сент Етјену се само о фудбалу говори, сви подржавају клуб и не праве разлику између мушког и женског тима. Ми играмо у Сент Етјену кад мушки тим гостује и нашу утакмицу долази неколико хиљада људи. На сваком кораку атмосфера је фудбалска.

Да ли сте научили француски?

- Не још, на жалост. Говорим енглески, па тако комуницирам у клубу и у граду. Тренер ми је саветовао да се посветим учењу језика, што сам схватила као опомену, па планирам да наредних месеци проговорим и француски.

Jeзичка баријера није препрека на терену, брзо сте се изборили за место у тиму...

- Нисам отишла у Сент Етјен да бих седела на клупи. Одиграла сам свих једанаест утакмица у првом делу сезоне. Резултати нам нису за похвалу, па ни ја баш нисам задовољна, али верујем да ће на пролеће бити боље.

Да ли награду носите у Сент Етјен?

- Остаће код куће. Можда понесем торту да частим саиграчице?

Ви ћете направити торту?

- Никако! Помагаћу мами. Још се не усуђујем да је сама правим. Држаћу се још неко време фудбала - кроз снажан смех као заштитни знак завршава Александра Гајић.

ОЧВРСНУЛА УЗ ДЕЧАКЕ

Александра Гајић 31. августа 2006. у Козјаку поред Лознице. Спортске гене је наследила од родитеља, оца професора физичке културе, и мајке некадашње рукометашице. Прихвата примедбу да је поред два брата фудбалер у кући.

- Старији брат Владимир се посветио факултету. Млађи Игор је члан Петрике. Надам се да ће пратити моје стопе и превазићи ме - каже 19-годишњакиња уз осмех који ставља на знање колико је високо поставила лествицу.

ЋУРКОВИЋ ЛЕГЕНДА И ОДГОВОРНОСТ

У Србији синоним за Сент Етјен је Иван Ћурковић. Некадашњи голман Партизана и репрезентације Југославије носио је капитенску траку Зелених и био члан тима који је играо финале Купа шампиона против Бајерна.

- Пре одласка у Сент Етјен знала сам ко је Ћурковић и шта је представљао у фудбалу, али нисам ни слутила шта значи за овај клуб. После потписа уговора одвели су ме у клупски музеј, а тамо има цео један одељак посвећен само Ћурковићу. Мало је рећи да је легенда клуба. Ћурковић је велики део богате историје Сент Етјена. Осећам велику одговорност да сачувам углед који у Сент Етјену има Србија захваљујући Ћурковићу - каже Гајићева.

ВИДИЋ, СЛОВИЋ И ДАМЈАНОВИЋ

Гајићева игра на позицији штопера и задњег везног.

- Више волим да сам у средини терена, тамо где је лопта. У клубу чешће играм штопера. Не смета ми и не жалим се. Кад сам била мала идол ми је био Немања Видић. Надам се да сам добро учила. 

За средину терена остаје вам репрезентација..

- Позиције штопера су заузеле Виолета (Словић) и Невена (Дамјановић) и тако ће бити још дуго година. Не могу да замислим репрезентацију без њих. Одрасла сам гледајући их, сада играм с њима. Нама млађима оне много значе. Дају нам подршку и саветују нас. Нека остану на својим позицијама, ја ћу радо да се померим - каже Александра Гајић.