ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (5/9)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 5. ДЕО

Након обиласка Марадониног насеља, па све до краја мог боравка у Буенос Ајресу, могле су да се погледају још две велике утакмице, док је оних у нижим ранговима такмичења било заиста прегршт. А како их и не би било у метрополитанској области са готово 14 милиона душа која дословно живи за фудбал. Скоро сваки крај у граду има свој клуб или више њих, па је понуда и те како велика уколико остајете дуже. Заправо, у Буенос Ајресу и широј метрополитанској области постоји више од 20 професионалних фудбалских клубова, тако да се престоница Аргентине убраја у градове са највећом концентрацијом фудбалских клубова на свету.

Тако, рецимо, можете да погледате изузетно интересантне утакмице фудбалских клубова Нуева Чикаго из насеља Матадерос у југозападном делу града, Сан Телмо са стадиона „Доктор Освалдо Балето“ или пак Феро из Кабаљита са стадиона „Архитекта Рикардо Ечевери“, који имају базу изузетно верних и страствених навијача. Интересантно је, на пример, да се у Кабаљиту могу наћи чак и графити посвећени очувању територијалног интегритета Србије. Укратко, утакмице ових клубова су спектакли своје врсте, једна права локална фудбалска егзотика.

Но, да се ми вратимо нашој причи која се наставља са само две речи: Сан Лоренцо. Нема тог фудбалофила на кугли земаљској који не зна за један од пет највећих клубова Аргентине, али ни за њихове навијаче, по многима најбоље на свету, којима се чак и Марадона дивио у својој аутобиографији. Ко год је у Србији икад чуо за феномен фудбала у Аргентини, преко Јујтуба је макар једном погледао изванредну атмосферу коју навијачи Сан Лоренца праве на стадиону именованом по бившем председнику клуба од 1929. до 1930. године – „Педро Бидегаин“.

Овај клуб из мирног радничког насеља Боедо на југу града, насталог поделом насеља Алмагро, чији назив носи у свом пуном имену, требало је на њему да одигра утакмицу у оквиру Прве лиге као домаћин против Белграна из Кордобе 29. новембра. Иначе, реч је о истом противнику са којим је Сан Лоренцо одиграо прву званичну утакмицу на „Бидегаину“ 1994. године. Међутим, то није оригинални стадион популарног Циклона (El Ciclón).

Првобитни стадион Гаучоса из Боеда (Los Gauchos de Boedo), по неким ауторима назван Вемблијем Буенос Ајреса (El Wembley porteño), добио је надимак Гасометро (El Gasómetro) због тога што је његов спољашњи облик подсећао на велике резервоаре за складиштење гаса тог времена. Због великих финансијских проблема, правних спорова, али и политичких превирања у земљи, стадион је најпре затворен 2. децембра 1979. године утакмицом против Боке јуниорс, затим срушен 1981. године, док је земљиште на коме се здање налазило коначно продато једном познатом француском ланцу супермаркета.

Од тог тренутка, па све до изградње и отварања „Бидегаина“ крајем 1993. године, који је потом добио надимак Нови Гасометро (El Nuevo Gasómetro), Сан Лоренцо је био фудбалски „подстанар“, играјући по туђим стадионима, укључујући и омражену Ураканову Палату.

Данашњи стадион налази се у јужном делу насеља Флорес (Flores), познатом као Бахо Флорес (Bajo Flores), једном од најозлоглашенијих крајева у Буенос Ајресу, а тачно прекопута њега налази се и најопаснија аргентинска виља (Villa 1-11-14), у коју чак и полиција нерадо залази. Да бисте разумели, виље у Аргентини су исто што и фавеле у Бразилу – сиротињски квартови познати по високој стопи криминала.

Познато је да Вране (Los Cuervos), како гласи још један надимак Сан Лоренца, не воле овај крај, да у њему немају навијачку базу и да жарко желе да се врате у свој крај, Боедо, како би на месту где се некада налазио стари Гасометро (El Viejo Gasómetro) подигли нови стадион.

Након вишегодишње правне и друштвене борбе и мноштва протеста навијача, који су у појединим тренуцима достизали бројку и до невероватних 100.000 људи, клуб је успео да 2019. поврати пуно власништво над земљиштем где се некад налазио стадион. Почетком 2020. године је чак урађен и прелиминарни дизајн новог, модерног стадиона, али због недостатка финансијских средстава и урбанистичких прописа изградња још није почела, па ће Свеци (Los Santos) морати још да сачекају на остварење свог сна. Ако стадион икада буде изграђен, постоје званични наводи да ће понети име по глобално најпознатијем навијачу Сан Лоренца – папи Франциску, који је до смрти имао чланску карту клуба.

ИСТИНСКА ПРИВИЛЕГИЈА

Одмах након утакмице Уракана, покушао сам да дођем и до карте за утакмицу његовог историјског ривала, јер сам био свестан да бих се горко кајао што сам боравио у Буенос Ајресу, а нисам погледао Сан Лоренцо, нити отишао на његов стадион, иако сам могао.

Међутим, и пре доласка у Аргентину, а ни по доласку у њу, на платформама за организацију вођених фудбалских тура нисам могао да пронађем валидну улазницу за утакмицу Сан Лоренца. Напросто их нису имале у својој понуди, а главни разлог томе је немогућност гарантовања безбедности за посетиоце, односно туристе, због опасног краја у коме се стадион налази. Но то ме није поколебало, нити обесхрабрило. Напротив, јако сам желео да осетим атмосферу коју приређују Плаво-црвени (Azulgrana) и отуда сам решио да у сопственој организацији одем на поменути дуел са Белграном. Путем званичног веб-сајта клуба сам сазнао када и на ком месту се пуштају карте у продају, те сам отишао лично на благајну да је купим, па је авантура могла да почне.

Пут од мог смештаја близу Монументала до „Бидегаина“ трајао је прилично дуго и није било нимало једноставно доћи до њега, а ни вратити се из Бахо Флореса назад у мрклој ноћи, пролазећи кроз мрачне и широке улице у које не залазе ни такси, ни Убер.

По доласку испред улаза у спортски комплекс, навијачка фeшта је већ увелико била у току, с тим што је, у односу на Ураканову утакмицу, колорит био мало другачији – плаво-црвени – а атмосфера нешто интензивнија и наелектрисанија, у складу са навијачким реномеом Врана и окружењем у коме се игра утакмица.

Била је заиста истинска и ретка привилегија наћи се на овом чувеном стадиону, чути то хорско, френетично навијање за Сан Лоренцо, осетити праву јужноамеричку фудбалску енергију, каква не постоји у Европи и коју смо ми, „преко баре“, могли једино да доживимо преко ТВ екрана. Као што то веома често бива у Аргентини, навијачи су поново „украли“ шоу фудбалерима, јер је много интересантнија представа била на трибинама, него на терену. Није било много квалитетног фудбала, а победу су, резултатом 0:2, на крају однели гости, популарни Пирати (El Pirata).

Хосе Луис Чилаверт, Иван Кордоба, Фабрицио Колоћини, Езекијел Лавеци, Пабло Забалета, Анхел Кореа, Марио Јепес и Икер Муниаин су само неки од бројних фудбалских асова који су наступали за Гиганта из Боеда (El Gigante de Boedo), док се на списку тренера овог митског клуба налази и наш прослављени фудбалски стручњак Бора Милутиновић. Иако се на клупи Сан Лоренца током 1987. године задржао свега непуних шест месеци, на осам званичних утакмица није забележио ниједан пораз. На опроштају од Плаво-црвених је остварио велику победу над Боком јуниорс на Бомбоњери и заувек остао у лепом сећању клуба. До данас је остао последњи европски тренер који је водио Циклон.

У наредном делу следи прича о бразилском финалу Копа либертадорес 2024. године између Атлетико Минеира и Ботафога на Монументалу.