Иако спортови у многим аспектима и те како могу да се разликују, у суштини базе су идентичне - труд, рад, залагање, искуство, подједнака жеља свих чинилаца за успехом, подршка… На пример, у шампионату Формуле 1 постоји занимљива пракса где се тимови усред сезоне опредељују да у фокус ставе развој болида за следећу, свесни да не могу на други начин да стигну конкуренте. Међутим, одлука - на први поглед лака - мора да прође кроз безброј психолошких тестова. Првенствено, неопходно је да се челници помире са поразом, покажу понизност и скупе храброст и обећају потоњи успех. Наравно, многим љубитељима игре под обручима се поред узвика „еурека” приказао можданим процесом грб Партизана.
Јасно, порази са више од 20 разлике у Евролиги и контрадикторне изјаве, многима иритантне, не воде у долину задовољства, стога су радикалне промене неопходне и обавезујуће - уколико се размишљањем, макар од две секунде, осврнемо на историјску величину клуба. Будући да изнад Београдске арене стоји и сигурност у виду трогодишње лиценце, потенцијала да се продужи упливом НБА машинерије на Стари континент, не постоји ни оправдање да се настави тренутним путем. Није згорег поменути - навијачи не очекују козметичке промене, већ потпуно нови курс Парног ваљка.
Срећом, позитиван пример Остоји Мијаиловићу и Жарку Паспаљу налази се у истој лиги, имена Жалгирис. Мањи буџет, бољи резултати - помислили су многи - због чега остали, сличне платежне моћи и идентичних околности ван паркета, не препишу систем? Срамоте нема, нико није непогрешив. Главни проблем је што су Литванци „преузели” начин рада од овдашњих стручњака, док се српска школа удаљила од сопственог продукта - бизарно.
Паулијус Јанкунас, легендарни центар екипе из „Зелене шуме” и садашњи председник гиганта, здраворазумски је препознао да публика не може да се идентификује са великим бројем странаца, умногоме и претходници 41-годишњака. Сликовито поједностављено на примеру Парног ваљка, Џабарија Паркера и Стерлинга Брауна, на пример, није срамота да корачају престоницом Србије после шест узастопних пораза од 20 разлике, али Вању Маринковића, Аријана Лакића или Алексеја Покушеваког јесте - одрасли су са усађеним осећајем одговорности.
Али, невоље настају јер мањина српских појединаца не може да „преваспита” већину и дочара им на ваљан начин функционисање у Београду. Недвосмислено, нису криви ни странци - учени су одмалена другачије.
Стога, челници Жалгириса су применили метод, рецимо, Душка Вујошевића - јака база момака спремних да „погину” за дрес, заразе остатак колектива и неколико проверених аквизиција. Одлучили су се за Маода Лоа - 33-годишњег Немца са дугогодишњим искуством у Европи, Мозеса Рајта - центра стасалог у Олимпијакосу, Најџела Вилијамс-Госа - доказаног организатора игре на многим нивоима, од Еврокуп Партизана до Реал Мадрида, Дастина Сливу - момка у четвртој деценији живота, награђеног због одличних партија под тренерском палицом Душана Алимпијевића у Бешикташу и једногласно аса и лидера - Силвана Франциска! Остатак и већину чине миљеници публике и литванске кошарке - Браздеикис, Тубелис, Буткевичијус, Бирутис, Рубставичијус, Сирвидис и Улановас. Јасно, поједини играчи са Балтика квалитетом не би заслужили место у осталим евролигашима, али их осећај заједништва и љубав према клубу гурају да у Каунасу приказују и више од максимума. Очито је да не могу да ангажују Домантаса Сабониса из НБА лиге, али како је Литванија земља кошарке, налик Србији, квалитет увек постоји. Наравно да Партизан у овом тренутку не може да приволи Богдана Богдановића, међутим - зашто не би дошао Никола Танасковић из Будућности? Извесно је да би за минимум пет пута мање новца приказао више од Џабарија Паркера. Ипак, неопходно је „само” да спортски сектор усвоји вишегодишњи план и стави до знања Танасковићу, уједно и осталима, да им се мандат у Хумској неће памтити по махању са клупе, односно - да странац неће неправедно да их истисне. Сличну клаузулу у уговору потребно је да има и сваки следећи тренер Партизана, јер је ваљда циљ свима да кроз клупске успехе порасте и потенстност репрезентације.
Посматрајући ситуацију у Литванији, постоји велика сличност и у навијачком корпусу. Присталице састава из Каунаса пре само неколико месеци истакле су поруку челницима: „За нас је Жалгирис много више од профита и брендирања”. Утисак је да слично расположење влада у Београду.
Очекивано, Јанкунас је одговором у мирном тону спустио лопту, признао аксиом да је публика суштина клуба и да исти не постоји без подршке. Резултат у 2026. јесте да се балтички великан са мањим буџетом од Партизана и Црвене звезде налази на две победе од првог места у Евролиги, приде је савладао Хапоел у гостима, изгубио несрећно у Мадриду (99:100), радовао се у Блауграни, покорио Валенсију…
Продукт темељног рада је што би се и малобројни бунили да се зелени не докопају плеј-офа или плеј-ина. Свесни су да играчи и тренер Томас Масијулис дају максимум, као што нико не би уперио прстом у Уроша Мијаиловића, Уроша Даниловића или Ђорђа Шекуларца да су прошле сезоне изгубили у финалу Супер лиге Србије - оставили су срце на паркету и на најбољи начин се представили јавности.
Стога, Остоја Мијаиловић и Жарко Паспаљ имају јединствену прилику, кад се императив резултата изгубио, да прикупе поене код навијача и врате се основама - или макар донекле, у циљу да Партизан пронађе изгубљени идентитет и очара Европу опет громогласним заједништвом у Београдској арени!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
