Žalgiris primer za Partizan!

Iako sportovi u mnogim aspektima i te kako mogu da se razlikuju, u suštini baze su identične - trud, rad, zalaganje, iskustvo, podjednaka želja svih činilaca za uspehom, podrška… Na primer, u šampionatu Formule 1 postoji zanimljiva praksa gde se timovi usred sezone opredeljuju da u fokus stave razvoj bolida za sledeću, svesni da ne mogu na drugi način da stignu konkurente. Međutim, odluka - na prvi pogled laka - mora da prođe kroz bezbroj psiholoških testova. Prvenstveno, neophodno je da se čelnici pomire sa porazom, pokažu poniznost i skupe hrabrost i obećaju potonji uspeh. Naravno, mnogim ljubiteljima igre pod obručima se pored uzvika „eureka” prikazao moždanim procesom grb Partizana.

Jasno, porazi sa više od 20 razlike u Evroligi i kontradiktorne izjave, mnogima iritantne, ne vode u dolinu zadovoljstva, stoga su radikalne promene neophodne i obavezujuće - ukoliko se razmišljanjem, makar od dve sekunde, osvrnemo na istorijsku veličinu kluba. Budući da iznad Beogradske arene stoji i sigurnost u vidu trogodišnje licence, potencijala da se produži uplivom NBA mašinerije na Stari kontinent, ne postoji ni opravdanje da se nastavi trenutnim putem. Nije zgoreg pomenuti - navijači ne očekuju kozmetičke promene, već potpuno novi kurs Parnog valjka.

Srećom, pozitivan primer Ostoji Mijailoviću i Žarku Paspalju nalazi se u istoj ligi, imena Žalgiris. Manji budžet, bolji rezultati - pomislili su mnogi - zbog čega ostali, slične platežne moći i identičnih okolnosti van parketa, ne prepišu sistem? Sramote nema, niko nije nepogrešiv. Glavni problem je što su Litvanci „preuzeli” način rada od ovdašnjih stručnjaka, dok se srpska škola udaljila od sopstvenog produkta - bizarno.

Paulijus Jankunas, legendarni centar ekipe iz „Zelene šume” i sadašnji predsednik giganta, zdravorazumski je prepoznao da publika ne može da se identifikuje sa velikim brojem stranaca, umnogome i prethodnici 41-godišnjaka. Slikovito pojednostavljeno na primeru Parnog valjka, Džabarija Parkera i Sterlinga Brauna, na primer, nije sramota da koračaju prestonicom Srbije posle šest uzastopnih poraza od 20 razlike, ali Vanju Marinkovića, Arijana Lakića ili Alekseja Pokuševakog jeste - odrasli su sa usađenim osećajem odgovornosti.

Ali, nevolje nastaju jer manjina srpskih pojedinaca ne može da „prevaspita” većinu i dočara im na valjan način funkcionisanje u Beogradu. Nedvosmisleno, nisu krivi ni stranci - učeni su odmalena drugačije.

Stoga, čelnici Žalgirisa su primenili metod, recimo, Duška Vujoševića - jaka baza momaka spremnih da „poginu” za dres, zaraze ostatak kolektiva i nekoliko proverenih akvizicija. Odlučili su se za Maoda Loa - 33-godišnjeg Nemca sa dugogodišnjim iskustvom u Evropi, Mozesa Rajta - centra stasalog u Olimpijakosu, Najdžela Vilijams-Gosa - dokazanog organizatora igre na mnogim nivoima, od Evrokup Partizana do Real Madrida, Dastina Slivu - momka u četvrtoj deceniji života, nagrađenog zbog odličnih partija pod trenerskom palicom Dušana Alimpijevića u Bešiktašu i jednoglasno asa i lidera - Silvana Franciska! Ostatak i većinu čine miljenici publike i litvanske košarke - Brazdeikis, Tubelis, Butkevičijus, Birutis, Rubstavičijus, Sirvidis i Ulanovas. Jasno, pojedini igrači sa Baltika kvalitetom ne bi zaslužili mesto u ostalim evroligašima, ali ih osećaj zajedništva i ljubav prema klubu guraju da u Kaunasu prikazuju i više od maksimuma. Očito je da ne mogu da angažuju Domantasa Sabonisa iz NBA lige, ali kako je Litvanija zemlja košarke, nalik Srbiji, kvalitet uvek postoji. Naravno da Partizan u ovom trenutku ne može da privoli Bogdana Bogdanovića, međutim - zašto ne bi došao Nikola Tanasković iz Budućnosti? Izvesno je da bi za minimum pet puta manje novca prikazao više od Džabarija Parkera. Ipak, neophodno je „samo” da sportski sektor usvoji višegodišnji plan i stavi do znanja Tanaskoviću, ujedno i ostalima, da im se mandat u Humskoj neće pamtiti po mahanju sa klupe, odnosno - da stranac neće nepravedno da ih istisne. Sličnu klauzulu u ugovoru potrebno je da ima i svaki sledeći trener Partizana, jer je valjda cilj svima da kroz klupske uspehe poraste i potenstnost reprezentacije.

Posmatrajući situaciju u Litvaniji, postoji velika sličnost i u navijačkom korpusu. Pristalice sastava iz Kaunasa pre samo nekoliko meseci istakle su poruku čelnicima: „Za nas je Žalgiris mnogo više od profita i brendiranja”. Utisak je da slično raspoloženje vlada u Beogradu.

Očekivano, Jankunas je odgovorom u mirnom tonu spustio loptu, priznao aksiom da je publika suština kluba i da isti ne postoji bez podrške. Rezultat u 2026. jeste da se baltički velikan sa manjim budžetom od Partizana i Crvene zvezde nalazi na dve pobede od prvog mesta u Evroligi, pride je savladao Hapoel u gostima, izgubio nesrećno u Madridu (99:100), radovao se u Blaugrani, pokorio Valensiju…

Produkt temeljnog rada je što bi se i malobrojni bunili da se zeleni ne dokopaju plej-ofa ili plej-ina. Svesni su da igrači i trener Tomas Masijulis daju maksimum, kao što niko ne bi uperio prstom u Uroša Mijailovića, Uroša Danilovića ili Đorđa Šekularca da su prošle sezone izgubili u finalu Super lige Srbije - ostavili su srce na parketu i na najbolji način se predstavili javnosti.

Stoga, Ostoja Mijailović i Žarko Paspalj imaju jedinstvenu priliku, kad se imperativ rezultata izgubio, da prikupe poene kod navijača i vrate se osnovama - ili makar donekle, u cilju da Partizan pronađe izgubljeni identitet i očara Evropu opet gromoglasnim zajedništvom u Beogradskoj areni!