Где је граница?

Борислав Станковић, Дражен Далипагић, Радомир Шапер, Александар Николић и бројни црно-бели великани стидели би се тренутног стања Партизана – деценијама су марљиво и студиозно градили култ ратничке екипе, потпомогнуте ватрено-борбеним навијачима, док Драгана Кићановића, Предрага Даниловића, Жељка Обрадовића и Душка Вујошевића, вероватно, више боле катастрофални порази од самих играча! Потреба да се тврдња слојевито разложи котира се у рангу нонсенса – изабраници Ђоана Пењароје изгубили су седам узастопних сусрета са просечним заостатком -24! Крај и тачка. Присутни у дворани „Александар Николић”, током последњег дебакла против Олимпијакоса (66:104), приметили су да се више од актера на паркету изнервирао легендарни Мирослав Мића Берић на трибинама. Стога, јавност се оправдано пита – где је граница, односно шта мора да се догоди да би одговорни у клубу реаговали? На страну хистерична тежња да се кривцу „скине глава”, навијачи желе конкретне потезе и апсолутну транспарентност.

На пример – уместо да стоички трпи увреде, због чега се Жарко Паспаљ, спортски директор, не обрати вољеном навијачком корпусу и објасни шта је план са Ђоаном Пењаројом? Прецизније – зашто Шпанац на минус 30 не уводи Митра Бошњаковића, Аријана Лакића, Мику Муринена? Малобројни спортски радници оспорили би тезу да ће млад играч, вођен полетношћу, макар да удари противника, кошаркашки гледано, баци се за лопту, природном жељом за доказивањем дође до коша, могуће и енергијом „зарази” остатак колектива? Одређеније – постоји ли смисао у поразу од 30 разлике са америчким и страним играчима или би клубу идентитет пружио дебакл са голобрадим момцима? Образац је присутан у породици, довољно је да се погледа фудбалски клуб.

Нажалост, утисак је да се челници воде мантром „клин се клином избија”, можда се и даље надају да постоји шанса у Евролиги. Будући да је евидентно на нивоу статистичке грешке, нелогични су апсолутно ангажмани Тоњеа Џекирија и Камерона Пејна. Мисли ли ико да публика не би желела на паркету да види Николу Ђуровића, најбољег Партизановог јуниора и модерног крилног центра? Момак рођен 30. априла 2009. један је од најмлађих у селекцији, али са престижном „титулом” – стрелац број један. На осам сусрета у ЈЛС просечно бележи 14 поена, пет скокова, скоро две асистенције, односно индекс 16 и вероватно се пита – каквим ставом су првотимци заслужили место у првих 12 уместо мене?

Пејн, с друге стране, неупитно поседује квалитет и да је ситуација нормална – представљао би велико појачање за плеј-оф, међутим – брзо се уклопио у сивило екипе и у тренуцима кад резултатски императив апсолутно не постоји, безобразно је да се тврди супротно после седам катастрофа, узео је минуте Урошу Мијаиловићу, Урошу Даниловићу, Ђорђу Шекуларцу…

Уједно, шаље се и ужасна порука за будућност Партизана. Играчи комуницирају, размењују искуства, стога сутра веома лако може да се одвије следећи разговор: „Опуштено, новац леже редовно, чак и кад се губи 40 разлике – санкција нема”. Неозбиљно би било да јавност, донекле и нестручна, мери „ко жели, а ко не жели да игра”, ипак – консеквенце морају да се сносе и за лоше резултате, чак и ако је љубав према Парном ваљку ванвременска. Замислите обичног радника на свакодневном послу, што на крају дана кошарка и јесте и ситуацију где најбитније задатке обавља најслабије од свих у окружењу и без икакве назнаке да ће да се поправи. Очекивано, после недеља убеђивања и претњи уручен би му био отказ и надређени би, оптерећен фрустрацијом, потражио, пре свега, човека са вољом и жељом да научи, свестан да нема луксуз у тешком тренутку да се игра са егом стручњака или квалификованијег. Неискусни у себи поседују „спиритус мовенс”, остали су потенцијалне нагазне мине.

Паралела може да се повиче и са Партизаном, али – с битном напоменом. Очигледно је да адекватних казни неће бити, стога је само непознато да ли ће реком флоскула да заплови и најтежи пораз у историји, односно колико ће узастопних изабраници Ђоана Пењароје да упишу…