Gde je granica?

Borislav Stanković, Dražen Dalipagić, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić i brojni crno-beli velikani stideli bi se trenutnog stanja Partizana – decenijama su marljivo i studiozno gradili kult ratničke ekipe, potpomognute vatreno-borbenim navijačima, dok Dragana Kićanovića, Predraga Danilovića, Željka Obradovića i Duška Vujoševića, verovatno, više bole katastrofalni porazi od samih igrača! Potreba da se tvrdnja slojevito razloži kotira se u rangu nonsensa – izabranici Đoana Penjaroje izgubili su sedam uzastopnih susreta sa prosečnim zaostatkom -24! Kraj i tačka. Prisutni u dvorani „Aleksandar Nikolić”, tokom poslednjeg debakla protiv Olimpijakosa (66:104), primetili su da se više od aktera na parketu iznervirao legendarni Miroslav Mića Berić na tribinama. Stoga, javnost se opravdano pita – gde je granica, odnosno šta mora da se dogodi da bi odgovorni u klubu reagovali? Na stranu histerična težnja da se krivcu „skine glava”, navijači žele konkretne poteze i apsolutnu transparentnost.

Na primer – umesto da stoički trpi uvrede, zbog čega se Žarko Paspalj, sportski direktor, ne obrati voljenom navijačkom korpusu i objasni šta je plan sa Đoanom Penjarojom? Preciznije – zašto Španac na minus 30 ne uvodi Mitra Bošnjakovića, Arijana Lakića, Miku Murinena? Malobrojni sportski radnici osporili bi tezu da će mlad igrač, vođen poletnošću, makar da udari protivnika, košarkaški gledano, baci se za loptu, prirodnom željom za dokazivanjem dođe do koša, moguće i energijom „zarazi” ostatak kolektiva? Određenije – postoji li smisao u porazu od 30 razlike sa američkim i stranim igračima ili bi klubu identitet pružio debakl sa golobradim momcima? Obrazac je prisutan u porodici, dovoljno je da se pogleda fudbalski klub.

Nažalost, utisak je da se čelnici vode mantrom „klin se klinom izbija”, možda se i dalje nadaju da postoji šansa u Evroligi. Budući da je evidentno na nivou statističke greške, nelogični su apsolutno angažmani Tonjea Džekirija i Kamerona Pejna. Misli li iko da publika ne bi želela na parketu da vidi Nikolu Đurovića, najboljeg Partizanovog juniora i modernog krilnog centra? Momak rođen 30. aprila 2009. jedan je od najmlađih u selekciji, ali sa prestižnom „titulom” – strelac broj jedan. Na osam susreta u JLS prosečno beleži 14 poena, pet skokova, skoro dve asistencije, odnosno indeks 16 i verovatno se pita – kakvim stavom su prvotimci zaslužili mesto u prvih 12 umesto mene?

Pejn, s druge strane, neupitno poseduje kvalitet i da je situacija normalna – predstavljao bi veliko pojačanje za plej-of, međutim – brzo se uklopio u sivilo ekipe i u trenucima kad rezultatski imperativ apsolutno ne postoji, bezobrazno je da se tvrdi suprotno posle sedam katastrofa, uzeo je minute Urošu Mijailoviću, Urošu Daniloviću, Đorđu Šekularcu…

Ujedno, šalje se i užasna poruka za budućnost Partizana. Igrači komuniciraju, razmenjuju iskustva, stoga sutra veoma lako može da se odvije sledeći razgovor: „Opušteno, novac leže redovno, čak i kad se gubi 40 razlike – sankcija nema”. Neozbiljno bi bilo da javnost, donekle i nestručna, meri „ko želi, a ko ne želi da igra”, ipak – konsekvence moraju da se snose i za loše rezultate, čak i ako je ljubav prema Parnom valjku vanvremenska. Zamislite običnog radnika na svakodnevnom poslu, što na kraju dana košarka i jeste i situaciju gde najbitnije zadatke obavlja najslabije od svih u okruženju i bez ikakve naznake da će da se popravi. Očekivano, posle nedelja ubeđivanja i pretnji uručen bi mu bio otkaz i nadređeni bi, opterećen frustracijom, potražio, pre svega, čoveka sa voljom i željom da nauči, svestan da nema luksuz u teškom trenutku da se igra sa egom stručnjaka ili kvalifikovanijeg. Neiskusni u sebi poseduju „spiritus movens”, ostali su potencijalne nagazne mine.

Paralela može da se poviče i sa Partizanom, ali – s bitnom napomenom. Očigledno je da adekvatnih kazni neće biti, stoga je samo nepoznato da li će rekom floskula da zaplovi i najteži poraz u istoriji, odnosno koliko će uzastopnih izabranici Đoana Penjaroje da upišu…