“Најопаснији смо кад смо сатерани уза зид”

Браћа и ватерполо репрезентација Србије имају велику повезаност. Душко и Гојко Пијетловић су некада са успехом носили капицу Делфина, затим су братску традицију освајања медаља наставили Виктор и Страхиња Рашовић, наша земља је у последње време јача за Николу и Петра Јакшића.

Србија се попела на кров Европе прошле недеље победом против Мађарске у финалу континенталног шампионата, а велики допронос дао је старији Рашовић, односно Страхиња - најбољи стрелац наше екипе на Европском првенству.

Већ годинама је у репрезентацији, али није био у прилци да освоји европско злато.

Сан му се коначно испунио, а како и сам истиче, све је додатно лепше кад се зна да је то урадио заједно са рођеним братом Виктором.

- Осећај је сјајан, као у бајици, као после Токија и Париза. Све се погодило да се направи успех пред нашом публиком. То је заиста дивно и пресрећан сам због тога – задовољно почиње разговор за Журнал Страхиња Рашовић.

Један од најбољих тренутака у вашој каријери?

- Круна свега, сви мени драги су били ту. Пријатељи, породица и они који су ме гледали још од кад сам играо за Београд били су у Арени и зато је ова медаља посебна.

На све то освојена је медаља у Београду?

- У Београду тешко да ће се поново играти. Специфично је све. На пример 2006. сам скупљао лопте на Ташмајдану, десет година касније сам испао у последњи час са списка, а 2026. сам освојио злато.

Можда 2036. будете тренер?

- Можда, ко зна...

Рекли сте пре почетка ЕП, али и после првог кола да ће бити важно „наместити” главу?

-  То је био интервју одмах после Холандије, али сам то истакао и пре почетка турнира. Рекао сам да треба прво да радимо и да онда уживамо и будемо поносни. Није нам био потребан притисак и та менталана баријера нам је била најбитнија.

Сумњало се у овако добар резултат на старту?

- Није се сигурно веровало, посебено после Холадније. Ипак, најопаснији смо кад нас сатерају уза зид и кад нису идеални услови за нас.

Увек бирамо тежи пут?

- Изгледа да је то нешто што је за Србију неозаобилазно. Мора да буде од трња до звезда, односно да се пропати како би се дошло до резултата. То је нека карма која нас прати и увек се добро заврши, као у филму.

Делује да је дуел против Шпаније био кључан за даљи ток турнира?

- Био је одскочна даска и улио нам је оно потребно самопозудање које нам је фалило против Холадније. Тад смо показали да се ми питамо.

Против Црвене фурије је све било на ниову. Одбрана је посебно против Мађарске у финалу одиграла велику улогу?

- Не само у финалу, него кроз цео турнир. Волим да кажем да велике утакмице добија дефанзива. Имали смо у одбрани ту лудачку енергију, за сваку смо се радовали као да смо постигли гол, чак и више од тога. Сви смо били уједињени. Од играча са клупе до оних седам који су у базену. Дефанзива нас је вукла и пружала нам је потребно самопоуздање.

Енергија од стране Милана Глушца је била на посебном нивоу?

- Глушац је одбранама улио потребну веру и онда све крене добро. Кад си уморан, голман вуче, даје потребну енергију и она је била заиста кључ свега. 

Имали сте ривале у виду противника, здравља, а врло често и судија?

- Људи у белом су нас наљутили, али сам рекао да нећу то да коментаришем на такмичењу. На мени, као и другима је било да играм и тај део смо заиста сви испоштовали. Нико није губио фокус са игре, нисмо коментарисали суђење. Постоје људи који ће тиме да се баве. Изборили смо се са том препреком. Што се тиче болести, то је стварно било забрњавајуће.

Да ли сте и ви били међу играчима који су имали проблеме?

- Нисам био међу болеснима, али пред полуфинале где је на јутарањи тренинг дошло нас седморица... Било је заиста страшно. То су све биле препреке које смо превазивали и ја не знам са којом снагом смо то успели да пребордимо и да дођемо до победе. Заиста филмски.

Навијачи су у финалу били велики адут?

- Публика је била икс фактор. Што би рекао Виктор, кад Србија игра за злато, то је бетон, ми не губимо финала. Атмосфера је била адут не само у финалу, већ цео турнир. На крају јесте можда било највише људи и најјача енергија са трибина. Једноствано, кад се све то споји, заиста је тешко изгубити. Противницима сигурно није било лако.

Како гледате на целокупно ЕП?

- Задовољан сам, не може бити другачије. Ишли смо најтежим могућим путем, играли против најјачих екипа и дошли до злата. Показали смо да то није случајност, већ суви квалитет. Што се тиче нас и Мађара, заслужено смо били у финалу. Највише смо показали. Грци су већ били виђени у финалу, али тешко је држати висок ниво игре током читавог турнира. Можда је боље као ми да стартујеш слабије и да се онда дижеш, али то не може да се бира. Италијани су ме позитивно изненадили, јер су са релативно новом младом екипом дошли до полуфинала. Шпанци после дуго времена нису били у борби за медаљу, као и Хрвати.

Најдраже финале?

- Париз, Београд, Токио. То су ми три финала, односно такмичења која су ми облежила живот и каријеру.

Напорно је вратити се клупским обавезама после два месеца рада у репрезентацији?

- Психички је најтеже, физички и не толико. Дошло је до велике потрошње на Европском првенству у менталном смислу, барем у мом случају, а немате времена да се одморите. Све су то људи које знам цео живот са којима сам одрастао. Сава, Дедовић, Виктор и остали. Више се не гледамо као колеге, већ смо и породични пријатељи и дружимо се ван ватерпола.