“Najopasniji smo kad smo saterani uza zid”

Braća i vaterpolo reprezentacija Srbije imaju veliku povezanost. Duško i Gojko Pijetlović su nekada sa uspehom nosili kapicu Delfina, zatim su bratsku tradiciju osvajanja medalja nastavili Viktor i Strahinja Rašović, naša zemlja je u poslednje vreme jača za Nikolu i Petra Jakšića.

Srbija se popela na krov Evrope prošle nedelje pobedom protiv Mađarske u finalu kontinentalnog šampionata, a veliki dopronos dao je stariji Rašović, odnosno Strahinja - najbolji strelac naše ekipe na Evropskom prvenstvu.

Već godinama je u reprezentaciji, ali nije bio u prilci da osvoji evropsko zlato.

San mu se konačno ispunio, a kako i sam ističe, sve je dodatno lepše kad se zna da je to uradio zajedno sa rođenim bratom Viktorom.

- Osećaj je sjajan, kao u bajici, kao posle Tokija i Pariza. Sve se pogodilo da se napravi uspeh pred našom publikom. To je zaista divno i presrećan sam zbog toga – zadovoljno počinje razgovor za Žurnal Strahinja Rašović.

Jedan od najboljih trenutaka u vašoj karijeri?

- Kruna svega, svi meni dragi su bili tu. Prijatelji, porodica i oni koji su me gledali još od kad sam igrao za Beograd bili su u Areni i zato je ova medalja posebna.

Na sve to osvojena je medalja u Beogradu?

- U Beogradu teško da će se ponovo igrati. Specifično je sve. Na primer 2006. sam skupljao lopte na Tašmajdanu, deset godina kasnije sam ispao u poslednji čas sa spiska, a 2026. sam osvojio zlato.

Možda 2036. budete trener?

- Možda, ko zna...

Rekli ste pre početka EP, ali i posle prvog kola da će biti važno „namestiti” glavu?

-  To je bio intervju odmah posle Holandije, ali sam to istakao i pre početka turnira. Rekao sam da treba prvo da radimo i da onda uživamo i budemo ponosni. Nije nam bio potreban pritisak i ta mentalana barijera nam je bila najbitnija.

Sumnjalo se u ovako dobar rezultat na startu?

- Nije se sigurno verovalo, posebeno posle Holadnije. Ipak, najopasniji smo kad nas sateraju uza zid i kad nisu idealni uslovi za nas.

Uvek biramo teži put?

- Izgleda da je to nešto što je za Srbiju neozaobilazno. Mora da bude od trnja do zvezda, odnosno da se propati kako bi se došlo do rezultata. To je neka karma koja nas prati i uvek se dobro završi, kao u filmu.

Deluje da je duel protiv Španije bio ključan za dalji tok turnira?

- Bio je odskočna daska i ulio nam je ono potrebno samopozudanje koje nam je falilo protiv Holadnije. Tad smo pokazali da se mi pitamo.

Protiv Crvene furije je sve bilo na niovu. Odbrana je posebno protiv Mađarske u finalu odigrala veliku ulogu?

- Ne samo u finalu, nego kroz ceo turnir. Volim da kažem da velike utakmice dobija defanziva. Imali smo u odbrani tu ludačku energiju, za svaku smo se radovali kao da smo postigli gol, čak i više od toga. Svi smo bili ujedinjeni. Od igrača sa klupe do onih sedam koji su u bazenu. Defanziva nas je vukla i pružala nam je potrebno samopouzdanje.

Energija od strane Milana Glušca je bila na posebnom nivou?

- Glušac je odbranama ulio potrebnu veru i onda sve krene dobro. Kad si umoran, golman vuče, daje potrebnu energiju i ona je bila zaista ključ svega. 

Imali ste rivale u vidu protivnika, zdravlja, a vrlo često i sudija?

- Ljudi u belom su nas naljutili, ali sam rekao da neću to da komentarišem na takmičenju. Na meni, kao i drugima je bilo da igram i taj deo smo zaista svi ispoštovali. Niko nije gubio fokus sa igre, nismo komentarisali suđenje. Postoje ljudi koji će time da se bave. Izborili smo se sa tom preprekom. Što se tiče bolesti, to je stvarno bilo zabrnjavajuće.

Da li ste i vi bili među igračima koji su imali probleme?

- Nisam bio među bolesnima, ali pred polufinale gde je na jutaranji trening došlo nas sedmorica... Bilo je zaista strašno. To su sve bile prepreke koje smo prevazivali i ja ne znam sa kojom snagom smo to uspeli da prebordimo i da dođemo do pobede. Zaista filmski.

Navijači su u finalu bili veliki adut?

- Publika je bila iks faktor. Što bi rekao Viktor, kad Srbija igra za zlato, to je beton, mi ne gubimo finala. Atmosfera je bila adut ne samo u finalu, već ceo turnir. Na kraju jeste možda bilo najviše ljudi i najjača energija sa tribina. Jednostvano, kad se sve to spoji, zaista je teško izgubiti. Protivnicima sigurno nije bilo lako.

Kako gledate na celokupno EP?

- Zadovoljan sam, ne može biti drugačije. Išli smo najtežim mogućim putem, igrali protiv najjačih ekipa i došli do zlata. Pokazali smo da to nije slučajnost, već suvi kvalitet. Što se tiče nas i Mađara, zasluženo smo bili u finalu. Najviše smo pokazali. Grci su već bili viđeni u finalu, ali teško je držati visok nivo igre tokom čitavog turnira. Možda je bolje kao mi da startuješ slabije i da se onda dižeš, ali to ne može da se bira. Italijani su me pozitivno iznenadili, jer su sa relativno novom mladom ekipom došli do polufinala. Španci posle dugo vremena nisu bili u borbi za medalju, kao i Hrvati.

Najdraže finale?

- Pariz, Beograd, Tokio. To su mi tri finala, odnosno takmičenja koja su mi obležila život i karijeru.

Naporno je vratiti se klupskim obavezama posle dva meseca rada u reprezentaciji?

- Psihički je najteže, fizički i ne toliko. Došlo je do velike potrošnje na Evropskom prvenstvu u mentalnom smislu, barem u mom slučaju, a nemate vremena da se odmorite. Sve su to ljudi koje znam ceo život sa kojima sam odrastao. Sava, Dedović, Viktor i ostali. Više se ne gledamo kao kolege, već smo i porodični prijatelji i družimo se van vaterpola.