Вук Рашовић је син Партизанове ведете Бранка, члана најсјајније генерације црно-белих. Ипак, радом, пожртвованошћу и дисциплином сам је градио каријеру и постао запажен фудбалер, а данас тренер.
Припада Партизану и грлом и душом, мада је понекад из тог клуба морао да одлази. Данас ради у Саудијској Арабији, али вредног и успешног сви желе да га виде у својим редовима. Његов отац Бранко, играчка је легенда Партизана, члан најбоље генерације у историји клуба, која је поред бројних домаћих титула била и вицешампион Европе. Вук је поносан на ту чињеницу:
- Из ове перспективе сигурно да ми је помогло то што сам син Бранка Рашовића. Док сам био млађи, мислио сам да ми је то нека врста терета, али сада видим да није. Прво, усадио ми је истинску љубав према Партизану. Био је громада од играча, репрезентативац, касније и успешан тренер. Веома сам поносан на њега и неизмерно срећан што је баш он мој отац. Сигурно да у неким моментима, кад ме је тренирао у омладинским селекцијама Партизана, није било лако. Он је био поштен човек, протекције није било, то код њега није постојало. То су били моменти кад сам морао да радим јаче и више од свих, али се на крају то исплатило као потврда да сваки рад дође на наплату.
Покојни Бранко играо је за Борусију после Партизана, па је Вук рођен у Дортмунду 3. јануара 1973. Потом се отац вратио у Партизан као тренер и остао у клубу до пензије. Тако се и Вук везао за црно-беле.
- То је моје најлепше доба. Када се сетим да сам отишао на први тренинг код чика Цоње (Флоријан Матекало, прим. аут), односно првог пута кад сам саопштио оцу да желим да тренирам. Он ми је дао зелено светло. Чика Цоњу сви су знали – легендарни фудбалер и тренер, диван човек. У то време радио је са децом, учио нас је фудбалу. Био је потпуно другачије филозофије него данас, како се момци школују, како почињу и раде. Имао сам велику срећу да сам дошао код човека који је много полагао на технику, пас, пријем и предају лопте. То су први кораци и те одлике које је он усадио мени и многима од нас, али и генерацијама пре, круцијалне су за наставак бављења фудбалом.
Пошто је прошао све млађе селекције, доспео је у први тим Партизана. Освојио је титулу шампиона СР Југославије, а потом је четири године провео у Раду. Грађевинари су тада били у моди.
- Моја генерација била је одлична. Освојили смо „Кварнерску ривијеру”, престижни турнир у Ријеци. Имали смо добре играче. Тада је било тешко из омладинског тима прећи у први тим. Успевали су екстра таленти као Саво Милошевић, касније Саша Илић и Игор Дуљај. Дефанзивцима је то било теже. Зато сам одлучио да одем у Рад, видео сам прилику да ћу тамо играти елитно такмичење и нисам погрешио.
Рашовић је отишао у Славију из Софије, и доказао да се не мора играти у Партизану или Звезди да би се касније отишло у иностранство, иако је преко њих све далеко лакше.
- Славија је тада била у потпуно другачијем такмичарском окружењу. Код нас је било много младих играча, а тамо је просек година био 29–30. То је било време кад су се у ЦСКА из Софије вратили Христо Стоичков, Трифон Иванов и Емил Костадинов. Мени су тренер и играч били Наско Сираков, голман Борислав Михајлов, плејада најзвучнијих бугарских фудбалера свих времена. Они су на Мундијалу 1994. освојили четврто место. Била је то изузетно квалитетна лига и тих тридесетак утакмица које сам тамо одиграо много су ми значиле. Биле су позивница да се вратим у Партизан и да у Хумској проведем најлепши део каријере.
Са Партизаном је за четири године освојио две титуле и један куп.
- Сваки трофеј је драг, али не могу да заборавим мој први вечити дерби по повратку, онај кад је Матеја Кежман дао гол у 90. минуту. Не заборављам ни утакмице против Њукасла, кад сам био стрелац из пенала. Било је много утакмица током те три и по године другог мандата у Партизану које су ми донеле радост. Читав живот сам маштао да будем стандардни првотимац црно-белих. Као омладинац или кадет, пролазећи поред свлачионице сениора, сањао сам да се и ја једног дана нађем у њој – и то ми се остварило. Било је и репрезентативних утакмица, али и као тренер сам доживео лепе ствари у Партизану.
Уследили су окршаји са Црвеном звездом, тада јаким Обилићем, Војводином, Будућношћу из Подгорице, Сутјеском из Никшића, Могреном из Будве… Вечити дербији били су посебна прича.
- Утакмице са највећим ривалом су нешто најлепше што може да се догоди сваком играчу. Живели смо за те утакмице. Још као деца смо се на посебан начин спремали за њих. Сваки тренер нам је давао посебне савете. Све се то акумулира код Партизанове деце. Зато се и инсистира на том појму – деца Партизана. Они имају тај ДНК, тај набој у крви пред сваку утакмицу против Црвене звезде. Знају колико је тај меч важна за клуб и навијаче и колико је лепо живети шест месеци после победе у дербију. Срећан сам што сам играо шест дербија. Ако ме сећање добро служи, само један смо изгубили, један или два су завршена нерешено, остало су биле победе Партизана. Нећу заборавити ни финале купа 2001, кад смо на њиховом стадиону победили и освојили трофеј. То су утакмице које остају за цео живот.
Уследио је одлазак у Крила Совјетов, па у Канзас Сити, где је завршио играчку каријеру.
- У Русију сам отишао релативно касно, са 29 година. Нисам знао каква је лига. Две квалификационе утакмице против Спартака из Москве препоручиле су ме. Спартак је тада имао грандиозну генерацију. У Русији сам се сусрео са потпуно другачијом школом фудбала, другачијим размишљањем и физичком припремом. Научио сам руски језик, што ми је касније много значило у тренерској каријери. Радио сам са дивним човеком и изузетним стручњаком Александром Тархановим, који је снажно утицао на моје фудбалско и тренерско размишљање.
По завршетку каријере Рашовић се определио за тренерски позив. Водио је млађе категорије Партизана, Телеоптик, први тим црно-белих и освојио титулу првака Србије 2013. Затим је радио у Динаму из Минска, Напретку из Крушевца, а потом у арапским клубовима: Ал Фајсали, Ал Дафра, Ал Вахда и Ал Фејха, тренутно је у Калби, у Уједињеним Арапским Емиратима.
- Партизан ми је заробио срце. У Динаму из Минска имао сам две дивне године. То је било време доминације БАТЕ Борисова. Те сезоне изгубили су само две утакмице код куће – од Барселоне и Динама из Минска. Ми смо ушли у Лигу Европе, прошли тешке квалификације и играли против изузетно квалитетних клубова у групи. Та сезона је у великој мери одредила ток моје тренерске каријере. Касније су дошле арапске земље. Саживео сам се с тим менталитетом, схватио шта им је важно. Имамо сличну енергију. Правим добре резултате у клубовима који ме ангажују. Шта њима треба, ја им дајем. За сада сам ту, а видећемо шта носи будућност.
ПЕТ УТАКМИЦА ЗА СР ЈУГОСЛАВИЈУ
Вук Рашовић је пет пута играо за репрезентацију СР Југославије.
- Углавном су то биле турнирске утакмице у којима су играли фудбалери из домаће лиге. Конкуренција је била јака, са играчима из Шпаније, Италије, Француске, Енглеске и Немачке. Пет мечева је реалност у односу на квалитет који сам имао у том тренутку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
