VREMEPLOV – Rašović: Partizan mi je zarobio srce

Vuk Rašović je sin Partizanove vedete Branka, člana najsjajnije generacije crno-belih. Ipak, radom, požrtvovanošću i disciplinom sam je gradio karijeru i postao zapažen fudbaler, a danas trener.

Pripada Partizanu i grlom i dušom, mada je ponekad iz tog kluba morao da odlazi. Danas radi u Saudijskoj Arabiji, ali vrednog i uspešnog svi žele da ga vide u svojim redovima. Njegov otac Branko, igračka je legenda Partizana, član najbolje generacije u istoriji kluba, koja je pored brojnih domaćih titula bila i vicešampion Evrope. Vuk je ponosan na tu činjenicu:

- Iz ove perspektive sigurno da mi je pomoglo to što sam sin Branka Rašovića. Dok sam bio mlađi, mislio sam da mi je to neka vrsta tereta, ali sada vidim da nije. Prvo, usadio mi je istinsku ljubav prema Partizanu. Bio je gromada od igrača, reprezentativac, kasnije i uspešan trener. Veoma sam ponosan na njega i neizmerno srećan što je baš on moj otac. Sigurno da u nekim momentima, kad me je trenirao u omladinskim selekcijama Partizana, nije bilo lako. On je bio pošten čovek, protekcije nije bilo, to kod njega nije postojalo. To su bili momenti kad sam morao da radim jače i više od svih, ali se na kraju to isplatilo kao potvrda da svaki rad dođe na naplatu.

Pokojni Branko igrao je za Borusiju posle Partizana, pa je Vuk rođen u Dortmundu 3. januara 1973. Potom se otac vratio u Partizan kao trener i ostao u klubu do penzije. Tako se i Vuk vezao za crno-bele.

- To je moje najlepše doba. Kada se setim da sam otišao na prvi trening kod čika Conje (Florijan Matekalo, prim. aut), odnosno prvog puta kad sam saopštio ocu da želim da treniram. On mi je dao zeleno svetlo. Čika Conju svi su znali – legendarni fudbaler i trener, divan čovek. U to vreme radio je sa decom, učio nas je fudbalu. Bio je potpuno drugačije filozofije nego danas, kako se momci školuju, kako počinju i rade. Imao sam veliku sreću da sam došao kod čoveka koji je mnogo polagao na tehniku, pas, prijem i predaju lopte. To su prvi koraci i te odlike koje je on usadio meni i mnogima od nas, ali i generacijama pre, krucijalne su za nastavak bavljenja fudbalom.

Pošto je prošao sve mlađe selekcije, dospeo je u prvi tim Partizana. Osvojio je titulu šampiona SR Jugoslavije, a potom je četiri godine proveo u Radu. Građevinari su tada bili u modi.

- Moja generacija bila je odlična. Osvojili smo „Kvarnersku rivijeru”, prestižni turnir u Rijeci. Imali smo dobre igrače. Tada je bilo teško iz omladinskog tima preći u prvi tim. Uspevali su ekstra talenti kao Savo Milošević, kasnije Saša Ilić i Igor Duljaj. Defanzivcima je to bilo teže. Zato sam odlučio da odem u Rad, video sam priliku da ću tamo igrati elitno takmičenje i nisam pogrešio.

Rašović je otišao u Slaviju iz Sofije, i dokazao da se ne mora igrati u Partizanu ili Zvezdi da bi se kasnije otišlo u inostranstvo, iako je preko njih sve daleko lakše.

- Slavija je tada bila u potpuno drugačijem takmičarskom okruženju. Kod nas je bilo mnogo mladih igrača, a tamo je prosek godina bio 29–30. To je bilo vreme kad su se u CSKA iz Sofije vratili Hristo Stoičkov, Trifon Ivanov i Emil Kostadinov. Meni su trener i igrač bili Nasko Sirakov, golman Borislav Mihajlov, plejada najzvučnijih bugarskih fudbalera svih vremena. Oni su na Mundijalu 1994. osvojili četvrto mesto. Bila je to izuzetno kvalitetna liga i tih tridesetak utakmica koje sam tamo odigrao mnogo su mi značile. Bile su pozivnica da se vratim u Partizan i da u Humskoj provedem najlepši deo karijere.

Sa Partizanom je za četiri godine osvojio dve titule i jedan kup.

- Svaki trofej je drag, ali ne mogu da zaboravim moj prvi večiti derbi po povratku, onaj kad je Mateja Kežman dao gol u 90. minutu. Ne zaboravljam ni utakmice protiv Njukasla, kad sam bio strelac iz penala. Bilo je mnogo utakmica tokom te tri i po godine drugog mandata u Partizanu koje su mi donele radost. Čitav život sam maštao da budem standardni prvotimac crno-belih. Kao omladinac ili kadet, prolazeći pored svlačionice seniora, sanjao sam da se i ja jednog dana nađem u njoj – i to mi se ostvarilo. Bilo je i reprezentativnih utakmica, ali i kao trener sam doživeo lepe stvari u Partizanu.

Usledili su okršaji sa Crvenom zvezdom, tada jakim Obilićem, Vojvodinom, Budućnošću iz Podgorice, Sutjeskom iz Nikšića, Mogrenom iz Budve… Večiti derbiji bili su posebna priča.

- Utakmice sa najvećim rivalom su nešto najlepše što može da se dogodi svakom igraču. Živeli smo za te utakmice. Još kao deca smo se na poseban način spremali za njih. Svaki trener nam je davao posebne savete. Sve se to akumulira kod Partizanove dece. Zato se i insistira na tom pojmu – deca Partizana. Oni imaju taj DNK, taj naboj u krvi pred svaku utakmicu protiv Crvene zvezde. Znaju koliko je taj meč važna za klub i navijače i koliko je lepo živeti šest meseci posle pobede u derbiju. Srećan sam što sam igrao šest derbija. Ako me sećanje dobro služi, samo jedan smo izgubili, jedan ili dva su završena nerešeno, ostalo su bile pobede Partizana. Neću zaboraviti ni finale kupa 2001, kad smo na njihovom stadionu pobedili i osvojili trofej. To su utakmice koje ostaju za ceo život.

Usledio je odlazak u Krila Sovjetov, pa u Kanzas Siti, gde je završio igračku karijeru.

- U Rusiju sam otišao relativno kasno, sa 29 godina. Nisam znao kakva je liga. Dve kvalifikacione utakmice protiv Spartaka iz Moskve preporučile su me. Spartak je tada imao grandioznu generaciju. U Rusiji sam se susreo sa potpuno drugačijom školom fudbala, drugačijim razmišljanjem i fizičkom pripremom. Naučio sam ruski jezik, što mi je kasnije mnogo značilo u trenerskoj karijeri. Radio sam sa divnim čovekom i izuzetnim stručnjakom Aleksandrom Tarhanovim, koji je snažno uticao na moje fudbalsko i trenersko razmišljanje.

Po završetku karijere Rašović se opredelio za trenerski poziv. Vodio je mlađe kategorije Partizana, Teleoptik, prvi tim crno-belih i osvojio titulu prvaka Srbije 2013. Zatim je radio u Dinamu iz Minska, Napretku iz Kruševca, a potom u arapskim klubovima: Al Fajsali, Al Dafra, Al Vahda i Al Fejha, trenutno je u Kalbi, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

- Partizan mi je zarobio srce. U Dinamu iz Minska imao sam dve divne godine. To je bilo vreme dominacije BATE Borisova. Te sezone izgubili su samo dve utakmice kod kuće – od Barselone i Dinama iz Minska. Mi smo ušli u Ligu Evrope, prošli teške kvalifikacije i igrali protiv izuzetno kvalitetnih klubova u grupi. Ta sezona je u velikoj meri odredila tok moje trenerske karijere. Kasnije su došle arapske zemlje. Saživeo sam se s tim mentalitetom, shvatio šta im je važno. Imamo sličnu energiju. Pravim dobre rezultate u klubovima koji me angažuju. Šta njima treba, ja im dajem. Za sada sam tu, a videćemo šta nosi budućnost.