Ранђеловић: Ништа не може да нас спречи

Сава Ранђеловић, један од најважнијих адута репрезентације, недавно је са Србијом освојио злато на Европском првенству. Скромност, посвећеност и љубав према отаџбини били су јасно присутни у сваком тренутку турнира. Чак и кад је доживео повреду носа у дуелу са Мађарском, није се окренуо личним проблемима, већ је ставио тимски успех на прво место. Може да се поноси не само златном медаљом, већ и невероватним учинком у финалима – никада није доживео пораз. Момак из Ниша истиче да су српски инат и вера у Бога били кључни за превазилажење свих препрека и потешкоћа које су задесиле екипу.

Три недеље од освајања злата на Европском првенству, да ли су се слегли утисци?

– И јесу и нису (смех), није било пуно времена за славље и одмор, одмах смо се окренули клупским обавезама. Све што се десило мора да се заборави, очекују ме с Радничким на клупском нивоу битне утакмице у наредном периоду. Имали смо Јадран и Олимпијакос, следи Нови Београд... кад се све буде завршило, сешћемо да сумирамо утиске – рекао је Сава Ранђеловић на почетку разговора за Журнал.

Мађарска је савладана у групној фази и финалу, кажу да је тешко победити противника два пута на истом такмичењу, како ви на то гледате?

– Успели смо да идемо против правила и оба пута смо славили. Мађари су после прве утакмице говорили да смо победили уз помоћ судија, али смо у другој, ипак, показали да нико не може да помаже ни нама ни њима. У том тренутку то је била реална слика – били смо бољи. Било је тешко победити их и други пут, јер поражени из прве утакмице растерећено улазе у другу, будући да немају шта да изгубе, док смо ми пред домаћом публиком осећали притисак, у смислу да ако смо их већ победили, зашто то не бисмо учинили поново, али смо то искусно и рутински одрадили.

У финалу сте им дозволили само седам голова?

– Спустити такву екипу као што је Мађарска на тај ниво је само показатељ какву смо одбрану играли на тој утакмици, али и на читавом турниру. Одбрана нас је красила и из ње смо црпели снагу и енергију. У групној фази смо чак и водили више него у финалу, али смо се мало опустили и они су успели да смање предност. Ипак, нисмо дозволили себи тај луксуз у финалу, одиграли смо од почетка до краја на високом нивоу.

Најизазовнија утакмица на шампионату – Шпанија, Италија или Мађарска?

– Свака има посебну тежину, али издвојио бих меч са Шпанијом, јер да смо изгубили било би питање да ли бисмо имали шансу да се пласирамо у полуфинале. Другим речима, дошла је одмах после, да кажемо, нерешеног резултата са Холанђанима и више нисмо имали права на кикс. Касније је било мало лакше, ушли смо у ритам, водиле су нас победе, дизали смо самопоуздање и како је турнир одмицао били смо јачи, бољи и уигранији.

Освојили сте друго злато код куће (и 2016), да ли је драже него прво?

– Јесте, пре десет година сам био млад, неискусан и тек сам почео да играм за репрезентацију. Сада је другачије, на трибинама је била породица, супруга са дететом и због тога на другачији начин доживљавам сав успех. После утакмице сам узео сина у наручје, раније то није био случај. Дивно је, свакако, како год погледате.

Истицали сте, многи од вас у репрезентацији, да најбоље играте кад сте сатерани уза зид, да ли може да се каже да притисак доживљавате као привилегију?

– Свакако да-да! Свако од нас увек да и више од сто одсто могућности, тад смо уједињени и најјачи, не знам како да опишем тај осећај. Дешавало се да изгубимо утакмице, рецимо против Румуније 2023. у Америци на Светском купу, од Грузије, ево и сад са Холандијом смо играли нерешено... кад су на папиру лакше утакмице, уђемо у меч не као да нам живот зависи, за разлику од дуела са Шпанијом или Мађарском. Једноставно, имамо другачији приступ, зато сам рекао да је добро, ако је већ морало да се деси, нека то буде на почетку јер само тако може да нас пробуди. 

Није тајна да вам злато из Париза на ОИ 2024. много значи, ипак, да ли може да се каже да је ово најтеже освојено због новог система такмичења и свих здравствених проблема које су задесиле екипу?

– Сигурно, гледајући са свих аспеката апсолутно јесте најтеже. Играло се по новим правилима, много јаких утакмица, није било места за калкулације, морала је свака утакмица да се добије да би се, уопште, дошло до борбе за медаљу. Није био случај као на Играма да само прођемо групу, па ћемо да започнемо турнир. Сад је морало од почетка до краја, нисмо смели да дозволимо опуштање. На све то, задесили су се здравствени проблеми пред полуфинале и држали до последњег меча. Кад се само сетим јутра пред меч са Италијом, велики знак питања је било за многе да ли ће се само наћи у саставу, камоли да играју утакмицу. На крају смо скупили снагу и сви они који су били болесни су одрадили посао невероватно, тако да нико није приметио да су имали било каквих проблема.

Ваша прва изјава после доделе медаља била је управо у вези са тим, рекли сте да не треба снимити филм, већ читав документарац о томе шта вам се све дешавало?

– На тренингу нас је било само осморица, седморица су остала у хотелу јер нису могли да устану из кревета. Били су бледи, дехидрирани, једва стајали на ногама, не знам ни како су успели да смогну снаге да играју... Верујем да им је, као и да сам се ја нашао у тој ситуацији, дало снагу то што се играло код куће и да је било питање хоће ли то поновити пред толико људи. Кад су изашли на базен, видели толико лица, гледали заставу и слушали интонирање химне, све је то нешто што се једном доживљава и не постоји болест која ће то спречити.

Како коментаришете три црвена картона који су добили наши играчи (Душан Мандић, Никола Лукић и Никола Јакшић) током првенства?

– Не бих желео да се мешам у суђење, тако су одлучили. Сматрам да ниједан од тих није заслужен, да ли је то сад моје објективно или субјективно мишљење, рекао бих да је ово прво, јер не мислим тако само ја. Нема шта, тако је досуђено и у једну руку им хвала што се тако све издешавало, јер нас је само ојачало, нарочито у утакмици против Шпаније, прорадио је српски инат. Знали смо да не смемо да изгубимо ту утакмицу, поготово кад је начињена таква неправда, по мом мишљењу. Догодило ми се да сам добио много јачи ударац у Фукуоки, снимак је прегледаван, али играч није био санкционисан. Више и не знамо са сигурношћу кад је бруталити, кад није.

Говорили сте да се успех кратко памти, а да неуспех остаје дуже. Како ће европско злато утицати на наш народ?

– Вероватно ће убудуће очекивати да се на неком наредном такмичењу, такође, освоји ни мање ни више него злато. Ако се, не дај Боже, догоди неуспех поново ће бити свакаквих коментара, али већ смо навикли на то. Нико од нас не обраћа толико пажњу на те ствари, јер то је спорт, некад победиш и некад изгубиш. Ми смо народ који воли да побеђује, а не воли да губи, реагујемо другачије уместо да пружимо подршку. Не говорим само за ватерполо, већ иначе, нашим спортистима је најтеже у тим тренуцима и само им је потребна подршка. Нико од њих не жели да изгуби, дође такав дан и деси се пораз. Коментарисање без подршке је беспотребно, али не можемо никоме ништа да забранимо. Да ли ћемо се тиме оптерећивати или ће нас то хранити, као пред Париз кад нико није веровао да можемо да освојимо, то је на нама. Желели смо да докажемо пре свега себи, али и другима да греше.

Пре почетка првенства добили сте награду „11. јануар” за најбољег спортисту Града Ниша, колико вам то значи?

– Значи пуно, највећа награда коју мој родни град може да додели. Велики мотив и показатељ да сам нешто успео у каријери. Жао ми је што нисам могао да присуствујем, али ако некада у будућности буде прилике, радо ћу се одазвати, па макар и само као гост.