Ranđelović: Ništa ne može da nas spreči

Sava Ranđelović, jedan od najvažnijih aduta reprezentacije, nedavno je sa Srbijom osvojio zlato na Evropskom prvenstvu. Skromnost, posvećenost i ljubav prema otadžbini bili su jasno prisutni u svakom trenutku turnira. Čak i kad je doživeo povredu nosa u duelu sa Mađarskom, nije se okrenuo ličnim problemima, već je stavio timski uspeh na prvo mesto. Može da se ponosi ne samo zlatnom medaljom, već i neverovatnim učinkom u finalima – nikada nije doživeo poraz. Momak iz Niša ističe da su srpski inat i vera u Boga bili ključni za prevazilaženje svih prepreka i poteškoća koje su zadesile ekipu.

Tri nedelje od osvajanja zlata na Evropskom prvenstvu, da li su se slegli utisci?

– I jesu i nisu (smeh), nije bilo puno vremena za slavlje i odmor, odmah smo se okrenuli klupskim obavezama. Sve što se desilo mora da se zaboravi, očekuju me s Radničkim na klupskom nivou bitne utakmice u narednom periodu. Imali smo Jadran i Olimpijakos, sledi Novi Beograd... kad se sve bude završilo, sešćemo da sumiramo utiske – rekao je Sava Ranđelović na početku razgovora za Žurnal.

Mađarska je savladana u grupnoj fazi i finalu, kažu da je teško pobediti protivnika dva puta na istom takmičenju, kako vi na to gledate?

– Uspeli smo da idemo protiv pravila i oba puta smo slavili. Mađari su posle prve utakmice govorili da smo pobedili uz pomoć sudija, ali smo u drugoj, ipak, pokazali da niko ne može da pomaže ni nama ni njima. U tom trenutku to je bila realna slika – bili smo bolji. Bilo je teško pobediti ih i drugi put, jer poraženi iz prve utakmice rasterećeno ulaze u drugu, budući da nemaju šta da izgube, dok smo mi pred domaćom publikom osećali pritisak, u smislu da ako smo ih već pobedili, zašto to ne bismo učinili ponovo, ali smo to iskusno i rutinski odradili.

U finalu ste im dozvolili samo sedam golova?

– Spustiti takvu ekipu kao što je Mađarska na taj nivo je samo pokazatelj kakvu smo odbranu igrali na toj utakmici, ali i na čitavom turniru. Odbrana nas je krasila i iz nje smo crpeli snagu i energiju. U grupnoj fazi smo čak i vodili više nego u finalu, ali smo se malo opustili i oni su uspeli da smanje prednost. Ipak, nismo dozvolili sebi taj luksuz u finalu, odigrali smo od početka do kraja na visokom nivou.

Najizazovnija utakmica na šampionatu – Španija, Italija ili Mađarska?

– Svaka ima posebnu težinu, ali izdvojio bih meč sa Španijom, jer da smo izgubili bilo bi pitanje da li bismo imali šansu da se plasiramo u polufinale. Drugim rečima, došla je odmah posle, da kažemo, nerešenog rezultata sa Holanđanima i više nismo imali prava na kiks. Kasnije je bilo malo lakše, ušli smo u ritam, vodile su nas pobede, dizali smo samopouzdanje i kako je turnir odmicao bili smo jači, bolji i uigraniji.

Osvojili ste drugo zlato kod kuće (i 2016), da li je draže nego prvo?

– Jeste, pre deset godina sam bio mlad, neiskusan i tek sam počeo da igram za reprezentaciju. Sada je drugačije, na tribinama je bila porodica, supruga sa detetom i zbog toga na drugačiji način doživljavam sav uspeh. Posle utakmice sam uzeo sina u naručje, ranije to nije bio slučaj. Divno je, svakako, kako god pogledate.

Isticali ste, mnogi od vas u reprezentaciji, da najbolje igrate kad ste saterani uza zid, da li može da se kaže da pritisak doživljavate kao privilegiju?

– Svakako da-da! Svako od nas uvek da i više od sto odsto mogućnosti, tad smo ujedinjeni i najjači, ne znam kako da opišem taj osećaj. Dešavalo se da izgubimo utakmice, recimo protiv Rumunije 2023. u Americi na Svetskom kupu, od Gruzije, evo i sad sa Holandijom smo igrali nerešeno... kad su na papiru lakše utakmice, uđemo u meč ne kao da nam život zavisi, za razliku od duela sa Španijom ili Mađarskom. Jednostavno, imamo drugačiji pristup, zato sam rekao da je dobro, ako je već moralo da se desi, neka to bude na početku jer samo tako može da nas probudi. 

Nije tajna da vam zlato iz Pariza na OI 2024. mnogo znači, ipak, da li može da se kaže da je ovo najteže osvojeno zbog novog sistema takmičenja i svih zdravstvenih problema koje su zadesile ekipu?

– Sigurno, gledajući sa svih aspekata apsolutno jeste najteže. Igralo se po novim pravilima, mnogo jakih utakmica, nije bilo mesta za kalkulacije, morala je svaka utakmica da se dobije da bi se, uopšte, došlo do borbe za medalju. Nije bio slučaj kao na Igrama da samo prođemo grupu, pa ćemo da započnemo turnir. Sad je moralo od početka do kraja, nismo smeli da dozvolimo opuštanje. Na sve to, zadesili su se zdravstveni problemi pred polufinale i držali do poslednjeg meča. Kad se samo setim jutra pred meč sa Italijom, veliki znak pitanja je bilo za mnoge da li će se samo naći u sastavu, kamoli da igraju utakmicu. Na kraju smo skupili snagu i svi oni koji su bili bolesni su odradili posao neverovatno, tako da niko nije primetio da su imali bilo kakvih problema.

Vaša prva izjava posle dodele medalja bila je upravo u vezi sa tim, rekli ste da ne treba snimiti film, već čitav dokumentarac o tome šta vam se sve dešavalo?

– Na treningu nas je bilo samo osmorica, sedmorica su ostala u hotelu jer nisu mogli da ustanu iz kreveta. Bili su bledi, dehidrirani, jedva stajali na nogama, ne znam ni kako su uspeli da smognu snage da igraju... Verujem da im je, kao i da sam se ja našao u toj situaciji, dalo snagu to što se igralo kod kuće i da je bilo pitanje hoće li to ponoviti pred toliko ljudi. Kad su izašli na bazen, videli toliko lica, gledali zastavu i slušali intoniranje himne, sve je to nešto što se jednom doživljava i ne postoji bolest koja će to sprečiti.

Kako komentarišete tri crvena kartona koji su dobili naši igrači (Dušan Mandić, Nikola Lukić i Nikola Jakšić) tokom prvenstva?

– Ne bih želeo da se mešam u suđenje, tako su odlučili. Smatram da nijedan od tih nije zaslužen, da li je to sad moje objektivno ili subjektivno mišljenje, rekao bih da je ovo prvo, jer ne mislim tako samo ja. Nema šta, tako je dosuđeno i u jednu ruku im hvala što se tako sve izdešavalo, jer nas je samo ojačalo, naročito u utakmici protiv Španije, proradio je srpski inat. Znali smo da ne smemo da izgubimo tu utakmicu, pogotovo kad je načinjena takva nepravda, po mom mišljenju. Dogodilo mi se da sam dobio mnogo jači udarac u Fukuoki, snimak je pregledavan, ali igrač nije bio sankcionisan. Više i ne znamo sa sigurnošću kad je brutaliti, kad nije.

Govorili ste da se uspeh kratko pamti, a da neuspeh ostaje duže. Kako će evropsko zlato uticati na naš narod?

– Verovatno će ubuduće očekivati da se na nekom narednom takmičenju, takođe, osvoji ni manje ni više nego zlato. Ako se, ne daj Bože, dogodi neuspeh ponovo će biti svakakvih komentara, ali već smo navikli na to. Niko od nas ne obraća toliko pažnju na te stvari, jer to je sport, nekad pobediš i nekad izgubiš. Mi smo narod koji voli da pobeđuje, a ne voli da gubi, reagujemo drugačije umesto da pružimo podršku. Ne govorim samo za vaterpolo, već inače, našim sportistima je najteže u tim trenucima i samo im je potrebna podrška. Niko od njih ne želi da izgubi, dođe takav dan i desi se poraz. Komentarisanje bez podrške je bespotrebno, ali ne možemo nikome ništa da zabranimo. Da li ćemo se time opterećivati ili će nas to hraniti, kao pred Pariz kad niko nije verovao da možemo da osvojimo, to je na nama. Želeli smo da dokažemo pre svega sebi, ali i drugima da greše.

Pre početka prvenstva dobili ste nagradu „11. januar” za najboljeg sportistu Grada Niša, koliko vam to znači?

– Znači puno, najveća nagrada koju moj rodni grad može da dodeli. Veliki motiv i pokazatelj da sam nešto uspeo u karijeri. Žao mi je što nisam mogao da prisustvujem, ali ako nekada u budućnosti bude prilike, rado ću se odazvati, pa makar i samo kao gost.