Између устаничке прошлости и фудбалске будућности

Сретење је празник сусрета, у Глибовцу има „домаћи терен”.

Село на врх брда надомак Смедеревске Паланке чува успомену на давна, славна времена. Прошлост се не чува само у сећању, већ се износи на игралиште сваке недеље. Име Станоја Главаша не чека празник да би се поменуло, оно се носи на дресу, у свлачионици и у причама с колена на колено.

Клуб који данас поносно носи име чувеног устаника, свој нови почетак рачуна од 2005. Пре тога, фудбал у Глибовцу деценијама је „мировао” под називом Омладинац. После паузе, дошло је време за промене и име које Глибовчанима не значи само историјски, већ и фудбалски успех.

Главаш постаје више од тима - симбол истрајности једног места које није желело да остане без свог клуба.

Нажалост, о Станоју Главашу су више знали аустријски и турски обавештајци него домаћи хроничари, али у његовом родном селу заборав није био опција. Међу устаницима се говорило: „Где је Главаш, ту је и победа”, а са тим истим жаром данашњи клуб води своји спортске битке.

Александар Миловановић, председник и оснивач обновљеног клуба, кроз разговор вратио се на године чекања:

- Поновно покретање клуба била је идеја групе младих љубитеља спорта како би мештанима вратили осмехе. Жеља за такмичењем у омиљеном спорту била је испуњена.

Две деценије касније, та прича добија нову симболику. Ове зиме прича о сусрету добила је своју најлепшу епизоду. У Глибовац се вратио Александар Тацковић, дете села и најзвучније појачање у зимском прелазном року. Његов долазак није само спортска вест, већ лична и заједничка прича:

- Повратак кући баш ове сезоне доноси посебну драж. С дугогодишњим другарима покушаћу да овог пролећа из Подунавске окружне лиге клуб пређе у Зону „Дунав”. Први пут ћу сениорски фудбал да играм пред породицом, комшијама, познаницима.

Миловановић подсећа да је клуб нераскидиво везан за судбину самог места. Почетак миленијума био је обележен неизвесношћу и ратним ожиљцима који нису заобишли ни Глибовац, али фудбал ни тада није стао.

- Док су се још чуле сирене и неизвесност била део свакодневице, терен је био наше једино уточиште, где смо бар на 90 минута могли да заборавимо све око себе. Учили смо да истрајемо, да се држимо заједно и кад није лако. Без много услова и сигурности градили смо темеље клуба у најтежим временима, верујући да ће доћи дан кад ћемо да се боримо за велике ствари пред пуним трибинама.

Из тог периода борбе и поновног рађања готово да нема сачуваних фотографија. Мислило се само како да лопта поново крене с центра. Данас, кад је клуб стао на ноге, историјски улазак у Подунавску окружну лигу и Тацковићев долазак остају као трајни записи једног новог, светлијег поглавља.

Како је село видало ране, тако је и клуб растао. Данас, Глибовац више не игра да би преживео, већ се равноправно бори за улазак у виши ранг.

Амбиције управе и људи који воде Главаш поклопиле су се с визијом коју носи Тацковић, повратак је завршни део слагалице потребан за јачање конкуренције.

- Прошао сам много тога у каријери, али је ово мој званично први мандат код куће и осећај је неописив. Не долазим само да одиграм пролећни део сезоне. Једва чекам први излазак на терен и подршку с трибина која има посебан значај кад знаш да те гледају твоји људи.

У таквом окружењу, фудбал није само резултат на табели, већ продужетак идентитета. Сваки излазак на терен је подсећање на то ко си и одакле долазиш.

Име Главаш за Тацковића није само ознака на дресу.

- Представља историју самог села, нашег народа и традицију које оно носи.

Миловановић у томе види потврду да клуб има ширу улогу од саме игре:

- Главаш је данас сигурно понос села, самим тим што се људи ту окупљају и подржавају нас долазе и неки резултати, све је то увек било повезано.

У селима попут Глибовца, клубови нису пролазне станице. Ту се учи како се игра, али и како се припада.

Тацковићев повратак има и ширу поруку, да се искуство стечено ван села може вратити кући и постати темељ нечег већег.

Поред сениорске екипе, план је да се паралелно оживи и омладински погон, да се што више деце врати на терен и уђе у фудбалску породицу.

Ко је бар једном стајао уз ограду терена у Глибовцу, зна да публика није украс већ део тима. Аплаузи се не мере бројем, већ припадањем, подршка често надјача звук судијске пиштаљке. Уз терен стоје и они који памте стара, тешка времена и они који тек уче шта значи носити дрес са именом Станоја Главаша. Дух који се преноси с генерације на генерацију, остаје најјаче појачање, невидљиво у статистици, пресудно кад је најпотребније.

Главаш данас не носи то име да би се позивао на прошлост, већ да би је одржао живом. Од 2005. до данас, између празника и првенства, историје и свлачионице, клуб је остао место сусрета. У сеоском фудбалу, далеко од рефлектора, то име значи истрајност, окупљање и повратке - баш попут оног који се догодио ове зиме.