Između ustaničke prošlosti i fudbalske budućnosti

Sretenje je praznik susreta, u Glibovcu ima „domaći teren”.

Selo na vrh brda nadomak Smederevske Palanke čuva uspomenu na davna, slavna vremena. Prošlost se ne čuva samo u sećanju, već se iznosi na igralište svake nedelje. Ime Stanoja Glavaša ne čeka praznik da bi se pomenulo, ono se nosi na dresu, u svlačionici i u pričama s kolena na koleno.

Klub koji danas ponosno nosi ime čuvenog ustanika, svoj novi početak računa od 2005. Pre toga, fudbal u Glibovcu decenijama je „mirovao” pod nazivom Omladinac. Posle pauze, došlo je vreme za promene i ime koje Glibovčanima ne znači samo istorijski, već i fudbalski uspeh.

Glavaš postaje više od tima - simbol istrajnosti jednog mesta koje nije želelo da ostane bez svog kluba.

Nažalost, o Stanoju Glavašu su više znali austrijski i turski obaveštajci nego domaći hroničari, ali u njegovom rodnom selu zaborav nije bio opcija. Među ustanicima se govorilo: „Gde je Glavaš, tu je i pobeda”, a sa tim istim žarom današnji klub vodi svoji sportske bitke.

Aleksandar Milovanović, predsednik i osnivač obnovljenog kluba, kroz razgovor vratio se na godine čekanja:

- Ponovno pokretanje kluba bila je ideja grupe mladih ljubitelja sporta kako bi meštanima vratili osmehe. Želja za takmičenjem u omiljenom sportu bila je ispunjena.

Dve decenije kasnije, ta priča dobija novu simboliku. Ove zime priča o susretu dobila je svoju najlepšu epizodu. U Glibovac se vratio Aleksandar Tacković, dete sela i najzvučnije pojačanje u zimskom prelaznom roku. Njegov dolazak nije samo sportska vest, već lična i zajednička priča:

- Povratak kući baš ove sezone donosi posebnu draž. S dugogodišnjim drugarima pokušaću da ovog proleća iz Podunavske okružne lige klub pređe u Zonu „Dunav”. Prvi put ću seniorski fudbal da igram pred porodicom, komšijama, poznanicima.

Milovanović podseća da je klub neraskidivo vezan za sudbinu samog mesta. Početak milenijuma bio je obeležen neizvesnošću i ratnim ožiljcima koji nisu zaobišli ni Glibovac, ali fudbal ni tada nije stao.

- Dok su se još čule sirene i neizvesnost bila deo svakodnevice, teren je bio naše jedino utočište, gde smo bar na 90 minuta mogli da zaboravimo sve oko sebe. Učili smo da istrajemo, da se držimo zajedno i kad nije lako. Bez mnogo uslova i sigurnosti gradili smo temelje kluba u najtežim vremenima, verujući da će doći dan kad ćemo da se borimo za velike stvari pred punim tribinama.

Iz tog perioda borbe i ponovnog rađanja gotovo da nema sačuvanih fotografija. Mislilo se samo kako da lopta ponovo krene s centra. Danas, kad je klub stao na noge, istorijski ulazak u Podunavsku okružnu ligu i Tackovićev dolazak ostaju kao trajni zapisi jednog novog, svetlijeg poglavlja.

Kako je selo vidalo rane, tako je i klub rastao. Danas, Glibovac više ne igra da bi preživeo, već se ravnopravno bori za ulazak u viši rang.

Ambicije uprave i ljudi koji vode Glavaš poklopile su se s vizijom koju nosi Tacković, povratak je završni deo slagalice potreban za jačanje konkurencije.

- Prošao sam mnogo toga u karijeri, ali je ovo moj zvanično prvi mandat kod kuće i osećaj je neopisiv. Ne dolazim samo da odigram prolećni deo sezone. Jedva čekam prvi izlazak na teren i podršku s tribina koja ima poseban značaj kad znaš da te gledaju tvoji ljudi.

U takvom okruženju, fudbal nije samo rezultat na tabeli, već produžetak identiteta. Svaki izlazak na teren je podsećanje na to ko si i odakle dolaziš.

Ime Glavaš za Tackovića nije samo oznaka na dresu.

- Predstavlja istoriju samog sela, našeg naroda i tradiciju koje ono nosi.

Milovanović u tome vidi potvrdu da klub ima širu ulogu od same igre:

- Glavaš je danas sigurno ponos sela, samim tim što se ljudi tu okupljaju i podržavaju nas dolaze i neki rezultati, sve je to uvek bilo povezano.

U selima poput Glibovca, klubovi nisu prolazne stanice. Tu se uči kako se igra, ali i kako se pripada.

Tackovićev povratak ima i širu poruku, da se iskustvo stečeno van sela može vratiti kući i postati temelj nečeg većeg.

Pored seniorske ekipe, plan je da se paralelno oživi i omladinski pogon, da se što više dece vrati na teren i uđe u fudbalsku porodicu.

Ko je bar jednom stajao uz ogradu terena u Glibovcu, zna da publika nije ukras već deo tima. Aplauzi se ne mere brojem, već pripadanjem, podrška često nadjača zvuk sudijske pištaljke. Uz teren stoje i oni koji pamte stara, teška vremena i oni koji tek uče šta znači nositi dres sa imenom Stanoja Glavaša. Duh koji se prenosi s generacije na generaciju, ostaje najjače pojačanje, nevidljivo u statistici, presudno kad je najpotrebnije.

Glavaš danas ne nosi to ime da bi se pozivao na prošlost, već da bi je održao živom. Od 2005. do danas, između praznika i prvenstva, istorije i svlačionice, klub je ostao mesto susreta. U seoskom fudbalu, daleko od reflektora, to ime znači istrajnost, okupljanje i povratke - baš poput onog koji se dogodio ove zime.