Живот пише лепе приче, често и ружне у намери да подсети – сваки удах, трептај и корак морају да се неизмерно цене! Али, понекад и претера, па породицу, пријатеље, кошарку и читав свет остави без аса, оца, супруга, другара и човека попут Дејана Милојевића. Јутро 17. јануара 2024. освануло је на погрешан начин – Србију је пробудила вест да је прослављени центар доживео срчани удар у Солт Лејк Ситију и да се налази у тешком стању. Неколико сати касније, нажалост, преминуо је и оставио пространства од Балкана до Америке у шоку. Занемела је читава држава и светска кошаркашка заједница. Уз присуство многобројних великана од милоште звани Деки је сахрањен 12. фебруара, али сећање на истинску легенду није избледело ни за педаљ!
Разлози су прости – појавом је можда и несвесно упућивао наредбе – „осмех” и „живот иде даље”, док је за 46 година битисања међу вољенима оставио неизбрисив траг у свету игре под обручима. Пример – чудесни трофеј Меге 2016. на Купу „Радивоја Кораћа”. Победа ружичастих над Партизаном у прексиноћњем полуфиналу и пласман у синоћње финале против Црвене звезде у Чаиру подсетио је многе на подвиг Милојевића 21. фебруара 2016. и пружио савршен шлагворт представницима медија да поново одају почаст легенди игре под обручима.
Пре тачно деценију, концепт малог-великог клуба је био за мрвицу другачији од садашњег. Играчи су се афирмисали кроз присуство неколико ветерана, кадрих да на куп системима повуку и докажу младим талентима да су чуда могућа. Мега се баш у плодоносној 2015/16. одлучила да промени конструкцију екипе и потпуно гурне децу у ватру.
САСТАВ МЕГЕ 2016: Стефан Симић, Огњен Јарамаз, Миленко Вељковић, Новак Мусић, Никола Ивановић, Никола Павловић, Тимоти Луваву, Алфа Каба, Раде Загорац, Ђорђе Симеуновић, Данило Николић, Никола Јанковић. Тренер: Дејан Милојевић.
Дејан Милојевић је у Чаир повео Огњена Јарамаза, Николу Ивановића, Радета Загорца, Тимотија Лувавуа, Данила Николића, Николу Јанковића и остале ратнике, док су се Београђани надали чуду и због повољног жреба. Куглице су одлучиле да у исти део костура ставе вечите ривале и анализирајући тадашњу снагу Црвене звезде у односу на Партизан – Парни ваљак је елиминацијом црвено-белих у полуфиналу учинио и те како да наде Меге буду оствариве. Иницијалну рунду прескочили су лако против Константина (78:61), потом је пао Металац (97:86) и на ред је дошао дуел за Жућкову левицу са екипом из Хумске.
Узбудљиво финале обележила је завршница и слободно се може рећи – дебакл изабраника Александра Џикића у одсудним тренуцима. Водио је Партизан 78:73 на три минута до краја, али је Мега направила серију 9:0 и експресно преокренула. Али, Ивановић је са два промашена слободна бацања (83:80) пружио шансу Милутиновићу да изједначи – неуспешно, срећом по Мегу.
Уследило је велико славље, Милојевић је потврдио да поседује и невероватан тренерски таленат – нажалост неиспуњен... Поред титуле, Дејана је Голден стејту препоручила и афирмација кроз систем ружичастих многих младих играча – Николе Јокића, Василија Мицића, Немање Дангубића, Ненада Миљеновића, Радета Загорца, Огњена Јарамаза, Тимотија Луваву-Кабароа, Ивице Зупца, Гоге Битадзеа...
ПУТ ДО ЖУЋКОВЕ ЛЕВИЦЕ: Четвртфинале Мега – Константин 78:61, Полуфинале Мега – Металац 97:86, Финале Мега – Партизан 85:80.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
