Делибашић вечно с нама

Не може другачије гласити наслов текста о Андрије Делибашићу. Јер, Андрија и  фудбал су синониними. Фудбал без митова је само гањање лопте. Са својим легендама и блузевима већи је од стварности.

У фудбалу и животу све је између разних снова. Ништа изван тога. Није мала одговорност наћи неко ново слово за Андрију. Бесмртност је освојио, и као аутор неколико судбоносних голова.

Година дана је од његовог одласка. Андрија је своју фудбалску биографију, своју улогу  у игри, свој стил, приступ, своју, теолошки речено сврху бивања на  терену, исписао  најлепшим словима. Показао је на терену да борба до самог краја некада немогуће може претворити у могуће.  Сваки  гол, сваки пас, сваки напад, сваким бег, све се то у Андрију слило у симбол људске духовне врлине, у највишу еманацију њену, у онај час када наступа скоромност пред нескромношћу. Човек се по скромности и стиду познаје. То је Андрија знао и то је исповедао. И зато је највећи: у свој фудбал, који је тако лако претварао  у уметност, уносио је сопстевну скромност пред нескромношћу света, у којем је живео. Правим звездама, трајним спортским иконама, остаје само да сијају. Најбољи је играч је онај који је то онда када је неопходно, у најваћнијим утакмица сезоне. 

Како дефинисати посебност у времену у којем је  култура непрестане репродукције и опонашања универзално прихваћена као норма ?  Лако, именом Андријиним.

Из дан у дан, се од тог  19. марта 2025., показало да је својом игром, људскошћу оставио, а оставља и даље, сјајан, тако снажан, пулсирајући живи траг. Чак и они који га никад нису срели, доживљавали су  га као неког свог. Утиснуо се у мит.

Народу кратког памћења, можда би се могло и десити да  заборави, али тако није могло бити, нити ће бити, кад се од великог брега никшићког, црногорског, југословенског, светског фудбала, одвали једна таква громада, какав је био Андрија. Ако верујем, а верујем, да постоји кретање фудбалских духова по терену, онда ће људи и даље гледати Андрију у Шпанији, Грчкој, Србији, Португалији, Црној Гори.