Година 1945. Келебија, југословенско-мађарска граница. Ференц Пушкаш, 18-годишњак, жели трајно да напусти домовину и пребегне у комшилук, родну Будимпешту замени Суботицом. Из Хонведовог дреса ускочи у Спартаков, непосредно пошто је тог лета био стрелац за репрезентацију у победи над Аустријом. Разлог? Непознат...
- Пушкаш је молио да дође у Спартак. Веза с њим препуштена је тренеру Шандору Звекану. Није ми било лако. На једној страни могућност да такав мајстор дође у наш клуб, на другој сложени прекршај службене дужности. И све то у време кад су наше две земље већ потписале споразуме који су регулисали и такве ствари – годинама касније јездио је кочијом сећања Виктор Врховац Уча, председник фудбалске секције новоформираног Фискултурног омладинског спортског друштва Јован Микић – Спартак.
Удбин обавештајац се ломио, Ференц, иначе, није био сам, друштво му је правио друг из Кишпешта Иштван Њерш...
- Био сам на страшним мукама. Стално ми се по глави мотала дилема да ли да загризем, зажмурим? На крају, тешка срца сам поновио – не. И Пушкашу и Њершу. А, замислите само каква би то навала била: Ференц Пушкаш, Бата Огњанов, Иштван Њерш.
Да, све би, дефинитивно, било другачије да је Галопирајући мајор, командант мађарске Лаке коњице, Реалов „топ” и један од најбољих фудбалера свих времена, те премијерне послератне године пребегао у Суботицу...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
