Пењаројино разоружавање немани

У Шпанији Ђоан, у Београду, од милоште, Ђорђе! Према старохришћанском предању, Палестина је сведочила како Свети Ђорђе убија аждају, Арена 2026 – разоружавању црно-беле немани проклетства! Свега неколико недеља било је довољно да Пењароја подигне Партизан из пепела, стекне поверење публике и учини Парни ваљак атрактивним. Можда нико не зна исход вечерашњег (20.45) сусрета са Паризом у Граду светлости, али је јасно да борба неће да изостане. Пут стратега са Пиринејског полуострва није био посут свилом, поптуно супротно – ексерима, камењем спотицања, минама...

Првенствено, 56-годишњак је увео ред у распуштени колектив. Тајрик Џонс се обрачунавао са публиком као кабадахија, Џабари Паркер и Мика Муринен нису знали ни где се налазе, Двејн Вашингтон је приватизовао лопту... Једноставно, није се знало ко пије, а ко плаћа. Стога, иницијални задатак новог стручног штаба је био да се позабави играчким кадром.

У сарадњи са спортским сектором и управом, Џонс, Муринен и Паркер удаљени су од колектива, чиме је створен први услов ка бољитку. Ангажманом Тоњеа Џекирија, пронађена је проверена „петица” – с кључним атрибутом стабилности, приде је и Дилан Осетковски, коначно, завредео праву улогу у игри. Круцијалне промене у кошаркашком сегменту није било, будући да Пењароја није ни имао времена, услед згуснутог распореда, да мења из темеља филозофију. Усредсредио се на психолошку компоненту, знајући да квалитет и те како постоји у табору Парног ваљка и уздао се донекле и у благонаклоност „виших сила”. Не у циљу поклона с неба, него спречавања нових турбуленција.

Изузев кошмарног дебија против Макабија у Београдској арени (87:112), на шта, потпуно оправдано, није могао да утиче и дебакла од Олимпијакоса у хали „Александар Николић” (66:104), остали мечеви у ери Шпанца заслужили су прелазну оцену. Знало се ко коси, а ко воду носи и најбитније – Алексеј Покушевски и дружина нису одустајали! Прихватили су анимозитет публике, спустили се у став и „изрударили” поштовање јавности.

Прекретница, чини се, догодила се у Минхену 23. јануара против Хапоела. Партизан је крстарио ка новом дебаклу, међутим – издигао се и улио плодоносну дозу самопоуздања. После херојског чина у Немачкој, Парни ваљак се више није брукао као пре – изузетак је меч са Мегом у Купу „Радивоја Кораћа”, додуше са чудним играчким кадром.

Битно је напоменути да судбина Пењароју није мазила ни током победничких дана. Усред битног дела сезоне, у јануару, Шејк Милтон је поломио кост леве шаке, Вања Маринковић доживео руптуру Ахилове тетиве, концепција тима знатно је измењена ангажманима Тоњеа Џекирија и Алексе Раданова, док је фебруар био обележен суспензијом Осетковског, одласцима Пејна, Паркера и Муринена и „заробљавањем” на Блиском истоку Вашингтона, Милтона и Осетковског. Очигледно, невоље су се појављивале на недељном нивоу, али је стратег заштитио колектив од истих и уверио изабранике да је једина битна ставка паркет. Приде, није дозволио да љубитељи игре под обручима ни једном виде панику на лицу!

Посматрајући лични статус Пењароје, успео је и да превазиђе бројне неосноване критике и пре него је слетео на аеродром „Никола Тесла”. Спочитавало му се да не зна енглески језик, да никада није радио ван Шпаније и гледао се, пре свега, као наследник Жељка Обрадовића. Уз енормну дозу поштовања према публици, клубу, медијима, држави Србији, јавности и претходницима, завредео је аплаузе по уласку у дворану и показао да заслужује прилику. Екипа је ратнички настројена, играчи жељни да покажу понос, навијачи поново вољни да се радују евролигашким спектаклима...