Penjarojino razoružavanje nemani

U Španiji Đoan, u Beogradu, od milošte, Đorđe! Prema starohrišćanskom predanju, Palestina je svedočila kako Sveti Đorđe ubija aždaju, Arena 2026 – razoružavanju crno-bele nemani prokletstva! Svega nekoliko nedelja bilo je dovoljno da Penjaroja podigne Partizan iz pepela, stekne poverenje publike i učini Parni valjak atraktivnim. Možda niko ne zna ishod večerašnjeg (20.45) susreta sa Parizom u Gradu svetlosti, ali je jasno da borba neće da izostane. Put stratega sa Pirinejskog poluostrva nije bio posut svilom, poptuno suprotno – ekserima, kamenjem spoticanja, minama...

Prvenstveno, 56-godišnjak je uveo red u raspušteni kolektiv. Tajrik Džons se obračunavao sa publikom kao kabadahija, Džabari Parker i Mika Murinen nisu znali ni gde se nalaze, Dvejn Vašington je privatizovao loptu... Jednostavno, nije se znalo ko pije, a ko plaća. Stoga, inicijalni zadatak novog stručnog štaba je bio da se pozabavi igračkim kadrom.

U saradnji sa sportskim sektorom i upravom, Džons, Murinen i Parker udaljeni su od kolektiva, čime je stvoren prvi uslov ka boljitku. Angažmanom Tonjea Džekirija, pronađena je proverena „petica” – s ključnim atributom stabilnosti, pride je i Dilan Osetkovski, konačno, zavredeo pravu ulogu u igri. Krucijalne promene u košarkaškom segmentu nije bilo, budući da Penjaroja nije ni imao vremena, usled zgusnutog rasporeda, da menja iz temelja filozofiju. Usredsredio se na psihološku komponentu, znajući da kvalitet i te kako postoji u taboru Parnog valjka i uzdao se donekle i u blagonaklonost „viših sila”. Ne u cilju poklona s neba, nego sprečavanja novih turbulencija.

Izuzev košmarnog debija protiv Makabija u Beogradskoj areni (87:112), na šta, potpuno opravdano, nije mogao da utiče i debakla od Olimpijakosa u hali „Aleksandar Nikolić” (66:104), ostali mečevi u eri Španca zaslužili su prelaznu ocenu. Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi i najbitnije – Aleksej Pokuševski i družina nisu odustajali! Prihvatili su animozitet publike, spustili se u stav i „izrudarili” poštovanje javnosti.

Prekretnica, čini se, dogodila se u Minhenu 23. januara protiv Hapoela. Partizan je krstario ka novom debaklu, međutim – izdigao se i ulio plodonosnu dozu samopouzdanja. Posle herojskog čina u Nemačkoj, Parni valjak se više nije brukao kao pre – izuzetak je meč sa Megom u Kupu „Radivoja Koraća”, doduše sa čudnim igračkim kadrom.

Bitno je napomenuti da sudbina Penjaroju nije mazila ni tokom pobedničkih dana. Usred bitnog dela sezone, u januaru, Šejk Milton je polomio kost leve šake, Vanja Marinković doživeo rupturu Ahilove tetive, koncepcija tima znatno je izmenjena angažmanima Tonjea Džekirija i Alekse Radanova, dok je februar bio obeležen suspenzijom Osetkovskog, odlascima Pejna, Parkera i Murinena i „zarobljavanjem” na Bliskom istoku Vašingtona, Miltona i Osetkovskog. Očigledno, nevolje su se pojavljivale na nedeljnom nivou, ali je strateg zaštitio kolektiv od istih i uverio izabranike da je jedina bitna stavka parket. Pride, nije dozvolio da ljubitelji igre pod obručima ni jednom vide paniku na licu!

Posmatrajući lični status Penjaroje, uspeo je i da prevaziđe brojne neosnovane kritike i pre nego je sleteo na aerodrom „Nikola Tesla”. Spočitavalo mu se da ne zna engleski jezik, da nikada nije radio van Španije i gledao se, pre svega, kao naslednik Željka Obradovića. Uz enormnu dozu poštovanja prema publici, klubu, medijima, državi Srbiji, javnosti i prethodnicima, zavredeo je aplauze po ulasku u dvoranu i pokazao da zaslužuje priliku. Ekipa je ratnički nastrojena, igrači željni da pokažu ponos, navijači ponovo voljni da se raduju evroligaškim spektaklima...