Марко Мијаиловић од доласка у Раднички показао се као универзални војник, без питања одрађивао је све задатке добијене од тренера. То, ипак, није случајно, иза играча Нишлија занимљив је фудбалски пут. Каријеру је почео као нападач, играо и штопера, десног бека, везног, остало је још да стане међу стативе и да прича буде комплетна. Некадашњи десни бек Вождовца, Бежаније, Мачве, Спартака овог пролећа пружа добре партије, дрес Реала с Нишаве задужио је почетком сезоне и то се показало као добар потез.
- Раднички је велики клуб, са огромном историјом, играо је полуфинале и четвртфинале Купа УЕФА. Кад сам завршио са Спартаком, нисам се двоумио да ли да дођем у Ниш. Клуб заслужује увек да буде у горњем делу табеле, да се бори за Европу. Тога су свесни сви играчи у свлачионици и то је један од разлога зашто остварујемо добре резултате ове полусезоне. Направљена је таква група да смо сви свесни да заслужујемо да играмо плеј-оф, не да се боримо за опстанак - говори Мијаиловић.
„Добра свлачионица” све чешће се истиче као један од разлога због којег Нишлије боље изгледају овог пролећа. Рецепт за успех, на основу тога, могао би да се тражи у заједништву.
- Старији играчи су задужени за атмосферу, мој цимер Бода (Дејан Станивуковић), Витас, Рале, Срећко, Дуле, од млађих играча. Млађи су мало стидљивији, али су почели да се опуштају и учествују у шалама, дружењима. Тако се праве тимски дух и хемија, сигурно да се то преноси и на терен. Видите нас и у граду, нема ту група, дружи се свако са сваким.
Нишки тим показао је другачије лице од почетка године, многи би рекли лепше, боље. Играчи на то гледају нешто другачије. Кад их питате шта је недостајало, махом су сложни у одговору - срећа.
- Једноставно, неке ствари се нису поклопиле, некад смо били доминантнији, али то нисмо материјализовали бодовима. То нам се вратило, дошао је и нови стручни штаб, нова енергија. Ето, забележили смо два везана пораза, од Црвене звезде и Спартака. Дуел са Суботичанима био је наша шанса да се приближимо плеј-офу, још имамо шансе, све је у нашим ногама. Порази су, можда, последица психичког пада, у тих седам утакмица максимално смо се истрошили и дали све од себе. Можда је притисак пореметио екипу, тај психолошки моменат, јер смо били фаворити. Екипа је против квалитетнијих противника увек играла боље.
Фудбалери као нешто посебно истичу рад са истакнутим стратегом Такисом Лемонисом.
- Резултати су печат Такисовог рада. Не треба трошити речи о томе шта је све постигао у каријери. Иако можда све делује једноставно, кад смо на терену није нимало. С ким год да играмо Грк нам говори да смо бољи, то нам много значи јер нам улива самопоуздање, додатну енергију и снагу да можемо да победимо сваког. Играчу прија кад тренер дође и каже: „ОК, играмо, али морамо да победимо, јер смо бољи”. И онда шта ћете, морате да победите (смех). Та Лемонисова енергија и стил рада помажу да се осећамо и играмо боље. Осећа се подршка тренера и самопоуздање које покушава да пренесе на нас. Не ароганцију, него самопоуздање, да се осећамо да смо добри и да можемо да урадимо све.
Чињеница да Раднички игра боље против екипа из горњег дела табеле, може да буде охрабрујућа уочи последња два кола лигашког дела сезоне. На Чаир, најпре, стиже осмопласирани ОФК Београд, па Нишлијама следи гостовање другопласираној Војводини.
- Имамо две тешке утакмице, морамо да се „стиснемо” и пробамо да направимо што бољи резултат. Ово није максимум Радничког! Гледамо првог наредног противника, ОФК Београд је квалитетна екипа. Има ту има много играча с добрим каријерама, попут Родића, Гобељића, Пантовића, с којим сам играо у репрезентацији. Надам се да ће у петак публика да дође на стадион и буде уз нас. Све је другачије кад су ту навијачи, да у неким ситуацијама изврше притисак на противника, подигну нас кад треба – закључио је Мијаиловић.
ЖИВКОВИЋ МЕ ПРЕКОМАНДОВАО НА ДЕСНОГ БЕКА
У витринама, где се налазе медаље и пехари, постоје и они намењени најбољим стрелцима, које је Марко освајао као клинац:
- Почео сам као нападач, али ме је услед повреде бека и у недостатку замене на тој позицији Братислав Живковић прекомандовао. У последњој линији сам и остао, кроз целу омладинску школу и репрезентацију. Мало сам онда играо и штопера, да би ме Срђан Благојевић „послао” у везни ред. Није ми ни то страно, могу да се потрудим да покријем сваку позицију. Живковић је осетио да могу много више да допринесем као бек, можда је био у праву, то никада нећемо да сазнамо. Не жалим, некад више волим да одбраним гол, него да га постигнем.
С БРАТОМ НАЈМАЊЕ О ФУДБАЛУ
Породица Мијаиловић с правом носи епитет - спортска. Марков брат Срђан, такође, има запажену каријеру, отац је некадашњи играч, касније и тренер Слоге из Пожеге.
- Веровали или не, с братом најмање причам о фудбалу. Волимо да се дружимо, играмо падел... Срђан има двоје деце, ја једно, фокусирамо се на породицу. Играли смо један против другог, чарки није било, више – кад смо били деца. Са оцем је другачије, ту је да испрати све и највећи је критичар. Увек нађе минимум једну грешку (смех), али зна и да похвали. Родитељи су наша највећа подршка, труде се да погледају сваку утакмицу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
