Да ли је Фудбалски клуб Партизан дотакао само дно, или ће наставити да пада у бездан без повратка, тужно завршавајући попут неких „милитантних” клубова у Европи (Стеауа, ЦСКА Софија, Глазгов Ренџерс...), који су изгубили изворни, а добили идентитет Чаплиновог „Савременог доба”?
„Југословенски” клуб настао на вредностима победничког партизанског покрета из 1945. године, претвореног у ЈНА, данас једва може да представља сам себе и опис властите делатности, а камоли идеју која је убијена и закопана 1991, односно епопеју о „голоруким“ борцима који су победили онакву немачку силу, „до зуба” наоружану.
Некада је „чврста војничка дисциплина“ одликовала „фудбалски генералштаб” на Топчидеру, све несугласице су остајале унутар здања у Хумској 1, добро чуване тајне нису биле доступне јавности. Данас, чим зашкрипе врата на некадашњем стадиону ЈНА у рекордном времену цела београдска чаршија, у глас, предлаже: „подмажите багламе”!
Данас су у Партизану „војници клуба”, често и они који први пут прођу калдрмом поред стадиона Партизана, чије фрустрације проузроковане проблематиком црно-белих скидају ознаку „тајности” са свих састанака „затвореног” типа. Организациона структура је толико поједностављена, а добијена је додатна компликованост, готово „Гордијев чвор”.
Ни мање људи, ни више (дијаметрално супротних) виђења!
Из ФК Партизан су први пут „непожељне информације” у јавност процуриле пре 15 година, кад је кулминирао „неспоразум” између тадашњег председника Драгана Ђурића и спортског директора Младена Крстајића. Све се претворило у отворен сукоб, „тешке” конференције за новинаре, оптужбе, смењивања... На крају је посејана зла крв! Годинама после тога Партизан се ратнички борио за опстанак, али изгледа да, полако, посустаје. Многи „војници” су потрошени узалуд, „генерала” одавно нема, а оне персоне које су (тренутно) ту већу енергију просипају на међусобне размирице него на поглед ка будућности. Као када саборци у рову, фигуративно речено, за време непријатељског напада, убеђују један другог ко је већи патриота!
Дошло је „Модерно доба”, нема више конференција за новинаре, сада се „различита мишљења” у јавност презентују саопштењима. Имагинарност до краја.
Некадашњи „дуел” Ђурића и Крстајића добио је инкарнацију у вишеструким објашњењима исте ствари. С једне стране клупске легенде Предрага Мијатовића, а с друге управљачког сектора. Повод за изношење „прљавог веша”, а шта друго него новац. Трансфер Андреја Костића у Милан. Празни џепови диктирају процесе с којима, у ФК Партизан, данас мало ко зна да управља (свака част Црвеној звезди на кадровским решењима)!
Д(р)угови креирају различита виђења, подмећу „идеје”, а на сцени је ескалација „клупског рата“, док су све очи упрте у државу уз губитнички вапај: „помагај”! Да ли је решење за ФК Партизан да нађе „свој” Литекс из Ловеча, као што је то ономад урадио бивши ЦСКА Софија?
Кога брига за идентитет, ако је опстанак у питању?!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
