A, sve bi bilo drugačije da je Major prebegao u Suboticu

Godina 1945. Kelebija, jugoslovensko-mađarska granica. Ferenc Puškaš, 18-godišnjak, želi trajno da napusti domovinu i prebegne u komšiluk, rodnu Budimpeštu zameni Suboticom. Iz Honvedovog dresa uskoči u Spartakov, neposredno pošto je tog leta bio strelac za reprezentaciju u pobedi nad Austrijom. Razlog? Nepoznat...

- Puškaš je molio da dođe u Spartak. Veza s njim prepuštena je treneru Šandoru Zvekanu. Nije mi bilo lako. Na jednoj strani mogućnost da takav majstor dođe u naš klub, na drugoj složeni prekršaj službene dužnosti. I sve to u vreme kad su naše dve zemlje već potpisale sporazume koji su regulisali i takve stvari – godinama kasnije jezdio je kočijom sećanja Viktor Vrhovac Uča, predsednik fudbalske sekcije novoformiranog Fiskulturnog omladinskog sportskog društva Jovan Mikić – Spartak.

Udbin obaveštajac se lomio, Ferenc, inače, nije bio sam, društvo mu je pravio drug iz Kišpešta Ištvan Njerš...

- Bio sam na strašnim mukama. Stalno mi se po glavi motala dilema da li da zagrizem, zažmurim? Na kraju, teška srca sam ponovio – ne. I Puškašu i Njeršu. A, zamislite samo kakva bi to navala bila: Ferenc Puškaš, Bata Ognjanov, Ištvan Njerš.

Da, sve bi, definitivno, bilo drugačije da je Galopirajući major, komandant mađarske Lake konjice, Realov „top” i jedan od najboljih fudbalera svih vremena, te premijerne posleratne godine prebegao u Suboticu...