Јакшић: Играчу треба бити отац, брат, ослонац...

Марко Јакшић скренуо је пажњу на себе успешним резултатима последњих година и наговестио да уз неколико млађих колега може у блиској будућности да буде један од носилаца тренерске школе Србије, какву су некад чинили Бранко Станковић, Миљан Миљанић, Вујадин Бошков, Радомир Антић, Љупко Петровић и други стручњаци, запажени на нашим просторима и широм Европе. Фудбалска јавност упознала га је као шефа струке Радника. Тим из Сурдулице преузео је на позицији у средини табеле Прве лиге и за кратко време створио компактну целину која је надмоћно изборила пласман у елиту. Састав са југа Србије наставио је са одличним играма у Супер лиги и онда је Јакшић начинио храбар потез. Напустио је тим Радника на шестом месту и дошао у Чукарички, у то време на осмој позицији и са мањим шансама за плеј-оф од претходног клуба.

Марко се у тренерске воде отиснуо после играчке каријере, проведене највише по домаћим тимовима:

- Најпре ми није било у плану да будем тренер, али сам се предомислио. Желео сам да останем у фудбалу, а нисам канцеларијски тип, већ волим терен. Позвао ме пријатељ Бојан Вучковић, у то време селектор омладинки, да му помогнем у раду са играчицама у нападу. Затим сам уписао Б лиценцу и преузео Слогу. Даме из Земуна биле су друге, после чега сам још озбиљније схватио тренерску професију и на позив Бобана Пеличића отишао у Рад, уједно наставио школовање за А диплому. На Бањици сам тренирао омладинце, кадете и пионире, чак и први тим током две утакмице. Више нисам могао, јер је била потребна ПРО лиценца. Као младом тренеру, значио ми је рад са сениорима.

После Рада, пут је Јакшића одвео у још озбиљније воде.

- Био сам помоћник Зорану Васиљевићу у ИМТ-у и имао одрешене руке у раду са играчима. Пар кола пре краја дошло је до смене, стигао је Небојша Јандрић, а ја сам пребачен у Ушће Нови Београд и самостално их водио, до позива Васиљевића да му се придружим у Сурдулици. Остао сам после његове оставке, поклопиле су се коцкице и на доминантан начин смо ушли у Супер лигу. По уласку у елиту било је дилема да ли одлазим, остао сам и оставио Радник у плеј-оф зони, као клуб са најмањим буџетом. Нико то није очекивао, сви су нам предвиђали да ћемо испасти из лиге већ око десетог кола. Највише волим кад ме неко потцени, на инат и мукотрпан рад дошли смо до успеха. Провео сам годину и по дана у Сурдулици, носим лепе утиске и захвалан сам челницима клуба на указаној шанси.

Јакшић је у Чукарички дошао као пројекат клупских челника за дуже стазе.

- Драго ми је због поверења, на мени је да се одужим руководству. Даћу максимум да Чукарички опет игра у Европи и има играче за трансфере, а то је могуће ако будемо играли лепо и доминантно. Срећан сам што сам се вратио у родни град, лепо ми је кад дођем на стадион. Професионализам се види на сваком кораку, запослени ми пружају подршку и имам енергију за рад. За сада је све како треба, постоје планови за лето. Плеј-оф је обезбеђен као први циљ, није било лако ако се гледа распоред пре три кола, али сам веровао у себе и тим. Сада се лакше дише, али сам рекао играчима да настављамо у јаком ритму до краја сезоне.

Шеф струке Брђана је као играч имао прилике да се упозна са радом бројних стручњака, од којих је сагледао све стране тренерског посла:

- Прошао сам омладинску школу новобеоградског Радничког и највећи утицај на мој развој имао је покојни Дејан Војводић. Други тренер којем могу да се захвалим што ме је увео у први тим са непуних 17 година био је Миодраг Јешић, који на жалост такође више није са нама. Затим је било доста тренера старе гарде, памтим Славка Џоа Војчића у Борцу из Чачка. Сви кажу да је био преке нарави, али то је само на терену, умео је са играчима. Многи ипак нису успели да из мене извуку максимум и тада сам рекао да ћу радити све супротно ако будем тренер. Играчу треба бити отац, брат и ослонац, не гледати на њега као на робу.

Васкршње празнике Јакшић је прославити у кругу породице и дугогодишњих пријатеља.

- Верник сам и постим сваки пут, а празнични дан провешћу на Авали код кума Миће Радовића, некадашњег играча Партизана. Биће нас 20 уз фамилијарну атмосферу у природи, доводимо и кућне љубимце који се играју по дворишту. Увек се радујем Васкрсу, нашем најрадоснијем дану. Користим сваку прилику да обиђем неку цркву или манастир. У Сурдулици сам ишао на литургије у месну цркву, био сам у Паљи код Власине, одакле је Свети Сава ишао према Хиландару. Обишао сам Ђурђеве ступове, Петрову цркву, кад буде пауза ићи ћу на Острог. Подршка породице је најважнија, уз мене су супруга Ивана, мајка Матилда, сестра Ана и отац Славко. Сада имамо и сестрића Јакшу, он нам је донео много радости у кућу - закључио је тренер у успону.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ