Jakšić: Igraču treba biti otac, brat, oslonac...

Marko Jakšić skrenuo je pažnju na sebe uspešnim rezultatima poslednjih godina i nagovestio da uz nekoliko mlađih kolega može u bliskoj budućnosti da bude jedan od nosilaca trenerske škole Srbije, kakvu su nekad činili Branko Stanković, Miljan Miljanić, Vujadin Boškov, Radomir Antić, Ljupko Petrović i drugi stručnjaci, zapaženi na našim prostorima i širom Evrope. Fudbalska javnost upoznala ga je kao šefa struke Radnika. Tim iz Surdulice preuzeo je na poziciji u sredini tabele Prve lige i za kratko vreme stvorio kompaktnu celinu koja je nadmoćno izborila plasman u elitu. Sastav sa juga Srbije nastavio je sa odličnim igrama u Super ligi i onda je Jakšić načinio hrabar potez. Napustio je tim Radnika na šestom mestu i došao u Čukarički, u to vreme na osmoj poziciji i sa manjim šansama za plej-of od prethodnog kluba.

Marko se u trenerske vode otisnuo posle igračke karijere, provedene najviše po domaćim timovima:

- Najpre mi nije bilo u planu da budem trener, ali sam se predomislio. Želeo sam da ostanem u fudbalu, a nisam kancelarijski tip, već volim teren. Pozvao me prijatelj Bojan Vučković, u to vreme selektor omladinki, da mu pomognem u radu sa igračicama u napadu. Zatim sam upisao B licencu i preuzeo Slogu. Dame iz Zemuna bile su druge, posle čega sam još ozbiljnije shvatio trenersku profesiju i na poziv Bobana Peličića otišao u Rad, ujedno nastavio školovanje za A diplomu. Na Banjici sam trenirao omladince, kadete i pionire, čak i prvi tim tokom dve utakmice. Više nisam mogao, jer je bila potrebna PRO licenca. Kao mladom treneru, značio mi je rad sa seniorima.

Posle Rada, put je Jakšića odveo u još ozbiljnije vode.

- Bio sam pomoćnik Zoranu Vasiljeviću u IMT-u i imao odrešene ruke u radu sa igračima. Par kola pre kraja došlo je do smene, stigao je Nebojša Jandrić, a ja sam prebačen u Ušće Novi Beograd i samostalno ih vodio, do poziva Vasiljevića da mu se pridružim u Surdulici. Ostao sam posle njegove ostavke, poklopile su se kockice i na dominantan način smo ušli u Super ligu. Po ulasku u elitu bilo je dilema da li odlazim, ostao sam i ostavio Radnik u plej-of zoni, kao klub sa najmanjim budžetom. Niko to nije očekivao, svi su nam predviđali da ćemo ispasti iz lige već oko desetog kola. Najviše volim kad me neko potceni, na inat i mukotrpan rad došli smo do uspeha. Proveo sam godinu i po dana u Surdulici, nosim lepe utiske i zahvalan sam čelnicima kluba na ukazanoj šansi.

Jakšić je u Čukarički došao kao projekat klupskih čelnika za duže staze.

- Drago mi je zbog poverenja, na meni je da se odužim rukovodstvu. Daću maksimum da Čukarički opet igra u Evropi i ima igrače za transfere, a to je moguće ako budemo igrali lepo i dominantno. Srećan sam što sam se vratio u rodni grad, lepo mi je kad dođem na stadion. Profesionalizam se vidi na svakom koraku, zaposleni mi pružaju podršku i imam energiju za rad. Za sada je sve kako treba, postoje planovi za leto. Plej-of je obezbeđen kao prvi cilj, nije bilo lako ako se gleda raspored pre tri kola, ali sam verovao u sebe i tim. Sada se lakše diše, ali sam rekao igračima da nastavljamo u jakom ritmu do kraja sezone.

Šef struke Brđana je kao igrač imao prilike da se upozna sa radom brojnih stručnjaka, od kojih je sagledao sve strane trenerskog posla:

- Prošao sam omladinsku školu novobeogradskog Radničkog i najveći uticaj na moj razvoj imao je pokojni Dejan Vojvodić. Drugi trener kojem mogu da se zahvalim što me je uveo u prvi tim sa nepunih 17 godina bio je Miodrag Ješić, koji na žalost takođe više nije sa nama. Zatim je bilo dosta trenera stare garde, pamtim Slavka Džoa Vojčića u Borcu iz Čačka. Svi kažu da je bio preke naravi, ali to je samo na terenu, umeo je sa igračima. Mnogi ipak nisu uspeli da iz mene izvuku maksimum i tada sam rekao da ću raditi sve suprotno ako budem trener. Igraču treba biti otac, brat i oslonac, ne gledati na njega kao na robu.

Vaskršnje praznike Jakšić je proslaviti u krugu porodice i dugogodišnjih prijatelja.

- Vernik sam i postim svaki put, a praznični dan provešću na Avali kod kuma Miće Radovića, nekadašnjeg igrača Partizana. Biće nas 20 uz familijarnu atmosferu u prirodi, dovodimo i kućne ljubimce koji se igraju po dvorištu. Uvek se radujem Vaskrsu, našem najradosnijem danu. Koristim svaku priliku da obiđem neku crkvu ili manastir. U Surdulici sam išao na liturgije u mesnu crkvu, bio sam u Palji kod Vlasine, odakle je Sveti Sava išao prema Hilandaru. Obišao sam Đurđeve stupove, Petrovu crkvu, kad bude pauza ići ću na Ostrog. Podrška porodice je najvažnija, uz mene su supruga Ivana, majka Matilda, sestra Ana i otac Slavko. Sada imamo i sestrića Jakšu, on nam je doneo mnogo radosti u kuću - zaključio je trener u usponu.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU