Глас између тишине и навијачког вихора

У игри с лоптицом и рекетом доминирају дуге, неизвесне, исцрпљујуће размене у којима милиметри одлучују, емоције често надјачају разум, правда није апстрактан појам – има глас. На највећим теренима широм света тај глас често припада једној дами из Србије. На главној столици, између тишине, крцатих трибина и страствених навијача, Маријана Вељовић већ годинама има последњу реч и доноси одлуке које не трпе сумњу.

Док најбољи играчи у мушкој и женској конкуренцији воде битке, неко мора да остане изнад њих - миран, фокусиран, прецизан и непоколебљив. Стручност, ауторитет и непристрасност од првог дана омогућили су искусној Крагујевчанки да постане синоним за изванредну судијску елеганцију.

Спортску душу покушала је да укроти у бројним спортовима. Опробала се у одбојци, атлетици, кошарци, па чак и у латинском плесу, али страст и љубав према тенису била је јача од свега. Од малих ногу била је део терена покривених црвеном прашином. Никада није гајила наде да ће једног дана да буде број 1, али одувек је желела да буде део грен слем такмичења, поготово Вимблдона. Сасвим случајно, кад је најмање очекивала, тако речено судбински - одредила је свој позив, начин живота који не би мењала ни због чега.

Током лета 2025. постала је прва дама и једини тениски судија из Србије која је комплетирала сва четири финала на грен слем турнирима. Прве кораке направила је у школи за тениске судије коју је завршила 2008. у Београду. Издвојила се као најуспешнији кандидат, стрпљиво и доследно напредовала, пролазећи све нивое без пречица, све до врха. Захваљујући упорности, професионализму и урођеном осећају за фер-плеј, достигла је елитни статус у оквиру судијске структуре - златну значку која је у власништву ограниченог броја стручњака: 19 мушкараца и 10 жена.

Маријанин професионални развој одвијао се постепено, али сигурно. После искуства на турнирима нижег ранга под окриљем ИТФ и челинџер серије, убрзо је добила прилику да учествује на такмичењима АТП и ВТА нивоа. Шира јавност у свету тениса постепено је почела да обраћа пажњу. На Аустралијском опену 2020. у четвртфиналном двобоју између Роџера Федерера и Тениса Сандгрена, санкционисала је Швајцарца због непримереног понашања. Иако је реч о једном од највећих у историји спорта, није допустила да његов ауторитет утиче на њену одлуку, показавши доследност која се очекује од врхунских делилаца правде.

Током каријере, Маријана је била задужена за бројне важне мечеве на најпрестижнијим светским турнирима. Значајан допринос имала је и у екипним надметањима: у некадашњем Фед купу, данас познатом као Били Џин Кинг куп 2019. и 2021, али и на Дејвис купу 2018.

О најважнијим тренуцима, тешким одлукама у одлучујућим мечевима, психолошкој и физичкој припреми на највећој сцени, о револуцији у белом спорту, суђењу најбољем тенисеру свих времена Новаку Ђоковићу и осталим српским играчима... О томе како је бити у столици с које се најбоље види и у коју су често упрти погледи, како играча, тако и публике, ексклузивно у празничном броју Спортског журнала причала је Маријана.

Шта помислите кад видите наслов „Дама из Србије делила правду”?

- Осетим понос јер волим што представљам своју земљу. Међутим, ретко читам наслове о себи, посебно током великих турнира – истакла је 39-годишња Крагујевчанка, рођена 24. јануара.

Који меч бисте издвојили као најзначајнији који сте судили и због чега?

- Заиста је тешко. Кад морам да бирам, као један од важнијих било би финале Дејвис купа 2018. на теренима у Француској. Било је моје прво финале највећег екипног такмичења и први меч који сам судила пред толиким бројем људи на стадиону у Лилу. Осећај је тешко описати, али за тимска такмичења потребан је другачији сет вештина јер су умешане додатне емоције и притисак играња за своју земљу. Публика и играчи су емотивнији, самим тим изазов је још већи. Седети у тој једној столици и комуницирати са 26.000 људи док на терену радите свој посао ствара прекретницу у каријери. Упознајете себе у тим моментима. Битно је, наравно, да све добро прође. Много сам научила и сазрела као судија и особа кроз тимска надметања која сам имала прилику да судим од почетка каријере - евоцирала је успомене на дуел између Марина Чилића и Жо-Вилфрида Цонге.

Који су били најизазовнији тренуци током суђења на највећим турнирима?

- Издвојила бих ситуације, поготово кад знате да код куће нешто није у реду. Иако сваки изазов остаје ван терена, кад се на терен уђе, сви смо ми само људи.

Како се припремате за мечеве на највишем нивоу, где су притисак и очекивања огромни?

- Волим да сам у тишини. Понекад слушам музику коју волим и која ме опушта пред највеће окршаје. Битно ми је да се чујем с породицом и најмилијима, онда улазим у зону кроз тишину и прелазим кораке у својој глави. Волим да будем спремна за то шта ћу на мрежи тачно рећи играчима.

Да ли постоји одлука коју сте донели на терену, а која вам је посебно остала урезана у сећање?

- Има их много. Немогуће је издвојити једну. Постоји неколико које су ми остале у сећању. Неке су одличне, због којих сам поносна на себе јер дају самопоуздање, неке су мање добре, које бих онда анализирала да видим зашто је до њих у том тренутку дошло. Врло је важан осврт на осећања у том тренутку и на све што се догодило, како би се из те ситуације научило и стекло искуство за даље.

Колико је важно искуство у напетим ситуацијама и комуникацији са играчима?

- Изузетно. Заправо, као и у сваком послу. Искуство у тим моментима даје већу смиреност и самопоуздање. Међутим, на све то значајно је, наравно, и знање, као и прилагодљивост.

Шта сматрате кључним особинама за врхунског тениског судију?

- Смиреност и верност себи под притиском. Континуиран рад на својим манама и врлинама.

Колико се тенис променио током каријере из угла судије?

- Сматрам да је, као и сваки други спорт, постао још комплетнији. Физички је много захтевнији у последњих 20 година. Из судијског угла, велики утицај технологије у последњих неколико година натерао нас је да се прилагодимо и да пребацимо фокус на друге вештине. Живимо у чудним временима, где се свет развија великом брзином, а опет је важно сачувати све оно што је препознатљиво и добро.

Да ли је теже судити женски или мушки меч?

- Одговор на ово питање може да буде врло индивидуалан. С друге стране, највећа разлика би била у комуникацији – додала је Маријана, која је судила свим најбољим играчима и играчицама. - Бити део спорта који волим, који сам некада и сама играла - и у оваквој ери последњих 18 година - бити у столици са легендама спорта на терену и на неки начин сведочити историји и бити део тога, заиста је био и остао леп дар. Чак и кад се сетим тешких тренутака, заиста сам захвална на свему.

Да ли понекад помислите у току размене „какав добар поен”?

– И те како!