„Као клинац нисам хтео да пређем у Звезду”

Алберт Нађ променио је много клубова, играо и за репрезентацију, али, истиче, љубав према Партизану – немерљива је! Популарни Ади тренутно је шеф стручног штаба прибојског ФАП-а.

Нађ је на време трасирао свој пут, до циља долазио упорним радом и може се похвалити блиставом каријером, а очекује се да као тренер потврди умеће и практично до краја живота буде посвећен најпопуларнијем спорту.

Два пута је као играч био у Партизану, у три маха као тренер или спортски директор. Рођен је у Земуну, 29. октобра 1974. Каријеру је, као јуниор, почео да гради у Телеоптику и у Партизану. Пут до првог тима црно–белих био је пун искушења.

- Они који се баве звездама знају да су шкорпије јако упорне. То је слика која описује мене. Преко Телеоптика, у периоду кад сам играо за млађе категорије, нисам могао доћи до првог тима, појавио ми се шум на срцу и лекари нису смели да ми дају потврду да се бавим фудбалом. Играо сам под туђим именом за генерацију која је била три године испред мене и улазио на терен по двадесетак минута. Стицајем околности, у сусрету генерација 1971. годишта са Црвеном звездом играо сам на позицији центарфора. На моју срећу, победили смо вечитог ривала, али био сам уписан у записник под другим именом - започео је причу Алберт Нађ.

Малишпан из Земуна тад је добио понуду да пређе у најтрофејнији клуб у Србији.

- Неколико сати после утакмице људи из Звезде дошли су код мене кући и тражили да дођем на Маракану. Међутим, преовладала је моја огромна љубав према Партизану. Нудили су звездаши много тога, мом оцу унапређење на боље радно место и већу плату, али тада сам клекнуо пред тату и плачући му рекао да ако одем у Црвену звезду – умрећу! Недељу дана касније играли смо на стадиону Војне гимназије против Партизана. Постигао сам водећи гол. Увече су кући дошли Владица Ковачевић, Благоје Пауновић и Гордан Стојановић. Када су ме питали за кога навијам, одговорио сам питањем – кад треба да дођем?! Тако сам 1987, са непуних 13 година, дошао у мој вољени клуб.

Нађ је у првом мандату за Партизан одиграо 111 такмичарских утакмица и постигао осам голова. Уживао је пуно поверење Љубише Тумбаковића, а освојио је три титуле и један куп, пре одласка у Шпанију.

- Кад играм за вољени клуб, па подижем и трофеје, сви су ми драги. Можда је онај први шампионат мало дражи, те 1993. Пре нас је освојен куп у генерацији Мијатовића, Јокановића, Вујачића, Петрића, Богдановића, Станојковића... Онда је стасала моја генерација: Милошевић, Ћирић, Бјековић, Ћурчић, Мирковић итд. Пре почетка сезоне дошли су нам Ненад Бјековић и Жарко Зечевић, кључни људи у клубу, и рекли како ће бити презадовољни ако будемо на крају сезоне међу првих шест екипа. Тада су биле и оне ТВ лиге шампиона, играле су се у Приштини и Новом Саду и показали смо да се на нас мора озбиљно рачунати. Ипак, стигли смо до титуле.

Алберт је у јулу 1996. прешао је у Бетис. Клуб из Севиље био је одмах иза Реала, Барселоне и Депортива. Чак је у Купу краља догурао до финала, а поражен је у продужецима од Барселоне. Леп је то успех, да се памти за сва времена.

- Водили смо до финиша меча са Барселоном. За Каталонце су тад играли Гвардиола, Роналдо, Луис Енрике, Абелардо, Надал... Додуше, имали смо и ми одличну екипу коју су чинили Ристо Видаковић, Алексис, Роберто Риос... Нажалост, иако смо два пута водили, поражени смо у продужецима са 2:3. Оно што ми је остало драго и у сећању је повратак у Севиљу, где нас је чекало око 50.000 навијача. Дуго смо држали друго место, али смо последња четири кола поражени и били смо четврти, иза Реала, Барселоне и Депортива. Изборили смо учешће у Купу победника купова.

Наредне станице Нађа били су му Овиједо и Елче.

- Овиједо није имао квалитет као Бетис, али смо имали добре резултате. Играо сам у лиги која је тада можда била и најјача у Европи, уз и против мајстора, све то представља и част и задовољство.

Уследио је у септембру 2002. Албертов повратак старој љубави. У другом „мандату” у Партизану освојио је још две титуле, изборио учешће у Лиги шампиона, догурао до осмине финала Купа УЕФА. Укупно је нанизао 406 мечева у дресу најдражих боја и постигавши 33 гола.

- Било је прелепо, посебно због златне победе против Њукасла у квалификацијама за Лигу шампиона. Било је лепо надигравати се са Реалом из Мадрида. Остаје жал због пораза у осмини финала Лиге Европе од ЦСКА. Заиста смо играли допадљиво.

Радијски пренос легендарних Марка Марковића и Јордана Ивановића остао је за сва времена да подсећа како је било у 100. вечитом дербију. Црвена звезда је дошла до преокрета и победе од 2:1, јунак тријумфа био је Митко Стојковски, али је чувени репортерски двојац на сва уста хвалио Алберта Нађа као једног од најбољих учесника тог меча.

- Одиграо сам двадесетак вечитих дербија, а стоти који је одигран 6. маја 1995. остаје ми и у лепом и у горком сећању. Били смо бољи од Звезде, али у фудбалу увек бољи не побеђује. Био је прави празник фудбала, играло се срчано и мушки. На терену је било свега, севало је на све стране. Након тих утакмица сви смо били велики пријатељи и одлазили заједно на пиће. Сваки дерби донесе нешто ново. Сада је Звезда доминантна, али у моје време није се знало до последњег момента ко ће да победи. Уосталом, било је много и нерешених исхода.

Нађ је заједно са голманом Ивицом Краљем отишао је у Ростов, а из руског фудбала дошао је на Баново Брдо. На посебан начин је испраћен у пензију. И то је детаљ који се памти, у мечу против његовог Партизана.

- Ако сам имао огромну жељу да заиграм у клубу који толико волим, жеља ми је била да и окончам каријеру у дресу Партизана. Није ми се то остварило, завршио сам је у Чукаричком. За моју утеху, макар је било у дресу црно-белих боја. Последњих десетак минута опроштајног меча скинуо сам дрес Чукаричког, а испод сам имао дрес Партизана.