Симеуновић: Нисам послушао лекаре и завршио каријеру

Милан Симеуновић био је изванредан чувар мреже и специјалиста за одбрану једанаестераца. Чинило га је посебним што је доносио успехе клубовима за које је бранио, и то некако у невреме. Бранио је боје чачанског Борца и Борца из Бањалуке, ужичке Слободе, Црвене звезде, а са доста успеха стајао је испред мреже клубова у Белгији, Шведској и Данској. Рођен је 14. маја 1967. у Краљеву, али није стасавао у тамошњој Слоги.

- То што сам постао голман, најзаслужнији је мој стриц, ранији голман Звезде, Драган Симеуновић. Слушајући његове приче и гледајући како он брани, и ја сам стао на гол. Кад сам напунио 15 година, отишао сам у Црвену звезду. Дошао је да ме види Тома Милићевић, познати скаут црвено-белих, њен некадашњи играч и тренер млађих селекција. Прошао сам јуниорски фудбал, па сам прешао у сениоре Звезде. Онда сам служио војску, а након ње отишао сам на каљење у Борац из Чачка. Ту сам провео годину дана. Проблем је био што сам тада имао повреду кичме и због ње нисам учествовао у тиму који је постао првак Европе и клупски првак света - прича Милан Симеуновић.

Из Чачка су га голманске судбине одвеле у Ужице, па у Бањалуку. У Борцу је сјајно бранио, а сигурно највећи успех је освајање Митропа купа. Каже да му је Фођа још у свежим сећањима.

- Фођу не могу да заборавим. Кад освојим трофеј, као  директан учесник, можда и најзаслужнији за успех, онда то остаје као велика успомена. Доживљај у Фођи је нешто посебно. Реч је о међународном трофеју, поготово што је то последња утакмица у том такмичењу, а пре тога је трајало педесетак година.

Ону генерацију Борца ратне страхоте су спречиле да покаже више, а могућности су наговештавале тако нешто.

- Да није било несрећног рата, Борац би направио велику причу. Имали смо изванредну екипу, одличног тренера, добро руководство. Та генерација имала је велики капацитет да направи нешто у југословенској лиги.

Из Борца се Симеуновић вратио у Црвену звезду. Радовао се освајању титуле шампиона, али и три купа.

- Од свих трофеја где сам директно учествовао, издваја се куп из 1993. Тада сам одбранио пенал Пеђи Мијатовићу и реализовао пети, одлучујући једанаестерац. То ми је једна од најдражих утакмица у каријери. У то време су мечеви против Партизана имали другачију вредност.

Милан напомиње да је била посебна емоција бранити у вечитим дербијима.

- То је нешто посебно и врло је тешко дочарати речима. Посебно се то односи на спортисту који је поникао у Црвеној звезди. Још у јуниорским данима имали смо много  таквих утакмица, али сениорски фудбал је нешто сасвим друго. Тада је пун град, пун стадион, то је фудбалски празник. Заиста, невероватна атмосфера. Имао сам обичај да за те утакмице кажем да нема потребе да се загревам – навијачи ме загреју. Тада је Партизан имао фантастичну генерацију: Пандуровић, Јокановић, Петрић, Мијатовић... Били су црно-бели бољи од нас, али у тим мечевима све опције су могуће. Нама се посрећило да славимо, па се памте такви тренуци.

Симеуновић је инострану каријеру градио је у Стандарду, Брагеу, Малмеу, Виборгу и Силкеборгу.

- Имао сам несрећу да будем у Звезди у време санкција. Био је рат, изолација. Имали смо тешку ситуацију око одласка у иностранство. Одлазак у Стандард био је успех за мене. У сваком иностраном клубу било ми је лепо,  можда најлепше у Малмеу, па сам одлучио да живим у том граду.

Занимљиво, голман његових вредности није добио позив селектора.

- Почетком деведесетих био сам близу репрезентације и чудно је да никада нисам добио позив селектора. Тада сам био најбоље оцењени голман у Југославији, а трећи од свих. Испред мене су били Дејан Савићевић и Предраг Мијатовић. Њихов излазак на терен и мој као голмана није исти. Заслужио сам позив, али није га било. Нисмо могли да се такмичимо у европским куповима, али имали смо репрезентацију наше лиге. Онда је и повреда кичме утицала. Да није било ње, можда бих у Барију бранио ја уместо Стевана Стојановића. Судбина.

Стално понавља да су му лекари рекли да нема више фудбала после повреде кичме.

- Седамнаест дана после операције отишао сам у Игало. Након лекарског прегледа и терапија које су ми одредили, рекао сам да сам голман и питао сам лекара кад могу почети са тренинзима. Он ме је погледао и питао: „Момак, да ли си ти свестан о каквој повреди се ради? Буди срећан да можеш да се крећеш и нормално живиш, а о фудбалу немој да размишљаш”. Било ми је тада тешко и одлучио сам да га не послушам.

Да се врати на терен пресудила је велика љубав према фудбалу.

- Упорност је пресудила. Након месец дана био сам као Тарзан. Након три месеца почео сам да тренирам. То је за тадашње време било невероватно. Данас је медицина напредовала. Свакако, никад више нисам био на претходном нивоу. Имао сам и касније проблема са леђима. Примера ради, кад сам долазио на потпис у Бањалуку, нисам могао да возим ауто. Међутим, уз много рада и одрицања и поново сам доспео међу најбоље голмане у Југославији – закључио је Симеуновић.