Simeunović: Nisam poslušao lekare i završio karijeru

Milan Simeunović bio je izvanredan čuvar mreže i specijalista za odbranu jedanaesteraca. Činilo ga je posebnim što je donosio uspehe klubovima za koje je branio, i to nekako u nevreme. Branio je boje čačanskog Borca i Borca iz Banjaluke, užičke Slobode, Crvene zvezde, a sa dosta uspeha stajao je ispred mreže klubova u Belgiji, Švedskoj i Danskoj. Rođen je 14. maja 1967. u Kraljevu, ali nije stasavao u tamošnjoj Slogi.

- To što sam postao golman, najzaslužniji je moj stric, raniji golman Zvezde, Dragan Simeunović. Slušajući njegove priče i gledajući kako on brani, i ja sam stao na gol. Kad sam napunio 15 godina, otišao sam u Crvenu zvezdu. Došao je da me vidi Toma Milićević, poznati skaut crveno-belih, njen nekadašnji igrač i trener mlađih selekcija. Prošao sam juniorski fudbal, pa sam prešao u seniore Zvezde. Onda sam služio vojsku, a nakon nje otišao sam na kaljenje u Borac iz Čačka. Tu sam proveo godinu dana. Problem je bio što sam tada imao povredu kičme i zbog nje nisam učestvovao u timu koji je postao prvak Evrope i klupski prvak sveta - priča Milan Simeunović.

Iz Čačka su ga golmanske sudbine odvele u Užice, pa u Banjaluku. U Borcu je sjajno branio, a sigurno najveći uspeh je osvajanje Mitropa kupa. Kaže da mu je Fođa još u svežim sećanjima.

- Fođu ne mogu da zaboravim. Kad osvojim trofej, kao  direktan učesnik, možda i najzaslužniji za uspeh, onda to ostaje kao velika uspomena. Doživljaj u Fođi je nešto posebno. Reč je o međunarodnom trofeju, pogotovo što je to poslednja utakmica u tom takmičenju, a pre toga je trajalo pedesetak godina.

Onu generaciju Borca ratne strahote su sprečile da pokaže više, a mogućnosti su nagoveštavale tako nešto.

- Da nije bilo nesrećnog rata, Borac bi napravio veliku priču. Imali smo izvanrednu ekipu, odličnog trenera, dobro rukovodstvo. Ta generacija imala je veliki kapacitet da napravi nešto u jugoslovenskoj ligi.

Iz Borca se Simeunović vratio u Crvenu zvezdu. Radovao se osvajanju titule šampiona, ali i tri kupa.

- Od svih trofeja gde sam direktno učestvovao, izdvaja se kup iz 1993. Tada sam odbranio penal Peđi Mijatoviću i realizovao peti, odlučujući jedanaesterac. To mi je jedna od najdražih utakmica u karijeri. U to vreme su mečevi protiv Partizana imali drugačiju vrednost.

Milan napominje da je bila posebna emocija braniti u večitim derbijima.

- To je nešto posebno i vrlo je teško dočarati rečima. Posebno se to odnosi na sportistu koji je ponikao u Crvenoj zvezdi. Još u juniorskim danima imali smo mnogo  takvih utakmica, ali seniorski fudbal je nešto sasvim drugo. Tada je pun grad, pun stadion, to je fudbalski praznik. Zaista, neverovatna atmosfera. Imao sam običaj da za te utakmice kažem da nema potrebe da se zagrevam – navijači me zagreju. Tada je Partizan imao fantastičnu generaciju: Pandurović, Jokanović, Petrić, Mijatović... Bili su crno-beli bolji od nas, ali u tim mečevima sve opcije su moguće. Nama se posrećilo da slavimo, pa se pamte takvi trenuci.

Simeunović je inostranu karijeru gradio je u Standardu, Brageu, Malmeu, Viborgu i Silkeborgu.

- Imao sam nesreću da budem u Zvezdi u vreme sankcija. Bio je rat, izolacija. Imali smo tešku situaciju oko odlaska u inostranstvo. Odlazak u Standard bio je uspeh za mene. U svakom inostranom klubu bilo mi je lepo,  možda najlepše u Malmeu, pa sam odlučio da živim u tom gradu.

Zanimljivo, golman njegovih vrednosti nije dobio poziv selektora.

- Početkom devedesetih bio sam blizu reprezentacije i čudno je da nikada nisam dobio poziv selektora. Tada sam bio najbolje ocenjeni golman u Jugoslaviji, a treći od svih. Ispred mene su bili Dejan Savićević i Predrag Mijatović. Njihov izlazak na teren i moj kao golmana nije isti. Zaslužio sam poziv, ali nije ga bilo. Nismo mogli da se takmičimo u evropskim kupovima, ali imali smo reprezentaciju naše lige. Onda je i povreda kičme uticala. Da nije bilo nje, možda bih u Bariju branio ja umesto Stevana Stojanovića. Sudbina.

Stalno ponavlja da su mu lekari rekli da nema više fudbala posle povrede kičme.

- Sedamnaest dana posle operacije otišao sam u Igalo. Nakon lekarskog pregleda i terapija koje su mi odredili, rekao sam da sam golman i pitao sam lekara kad mogu početi sa treninzima. On me je pogledao i pitao: „Momak, da li si ti svestan o kakvoj povredi se radi? Budi srećan da možeš da se krećeš i normalno živiš, a o fudbalu nemoj da razmišljaš”. Bilo mi je tada teško i odlučio sam da ga ne poslušam.

Da se vrati na teren presudila je velika ljubav prema fudbalu.

- Upornost je presudila. Nakon mesec dana bio sam kao Tarzan. Nakon tri meseca počeo sam da treniram. To je za tadašnje vreme bilo neverovatno. Danas je medicina napredovala. Svakako, nikad više nisam bio na prethodnom nivou. Imao sam i kasnije problema sa leđima. Primera radi, kad sam dolazio na potpis u Banjaluku, nisam mogao da vozim auto. Međutim, uz mnogo rada i odricanja i ponovo sam dospeo među najbolje golmane u Jugoslaviji – zaključio je Simeunović.