Бојовић: Одговорност према српском спорту мора да буде највећа

Први радни дан на месту генералног секретара Олимпијског комитета Србије за Дејана Бојовића није био тренутак еуфорије, већ – свести о одговорности. Бивши одбојкашки репрезентативац, који је систем спорта прошао из готово свих углова – од терена до институција, данас говори о ономе што српском спорту највише недостаје: јасном систему, дугорочном планирању и храбрости да се одлуке доносе на време. Између искуства играча и улоге функционера, Бојовић не прави разлику – већ мост. Јер, како каже, медаље нису циљ, већ последица.

Први радни дан на месту генералног секретара – шта Вам је прво прошло кроз главу кад сте ушли у канцеларију?

- Помислио сам да ме очекује доста учења, много рада, храбрости, стрпљења и одговорности. Захвалан сам председнику Томашевићу, потпредседницима, члановима Извршног одбора и Скупштини ОКС на поверењу. Осећам обавезу да дам свој максимум и оправдам све што се од мене очекује.

Колико Вам ова функција значи лично, а колико је доживљавате као одговорност према српском спорту?

- Одговорност према српском спорту јесте, или би морала да буде, обавеза сваког и садашњег, и бившег спортисте, а подразумева се за спортске раднике и функционере. Заједничка мисија свима нама у систему спорта је да деловањем кроз спорт стварамо здравије, боље и срећније друштво. Спортисти својим понашањем, фер-плејом, дисциплином, успесима дају пример младима и инспиришу нацију, и то је део њиховог доприноса. А ми, који смо на функцијама са којих можемо да доприносимо српском спорту на свим осталим пољима, наша је и одговорност највећа. На личном плану, привилегија је бити у прилици да се са места генералног секретара Олимпијског комитета Србије та одговорност носи.

Да ли се у оваквим тренуцима више јави бивши спортиста у Вама или спортски функционер?

- Некако ми је то неодвојиво. Верујем да се искуство бившег спортисте и спортског функционера константно преплићу. Играчка каријера ме стално подсећа зашто све ово радим, а функционерска обавезује на одговорност, систематичност и дугорочно планирање.

Пут од репрезентативца до једног од кључних људи у систему – где је било најтеже „прешалтати се”?

- Још док сам био млади спортиста био сам свестан изазова који доноси завршетак каријере. То је један од највећих разлога због којег сам престао са активним играњем са 32 године. Добио сам тако прилику да учим и као спортски директор одбојкашког клуба Црвена звезда, потом као спортски директор Одбојкашког савеза Србије, као посебни саветник и в. д. помоћника министра спорта.

Да ли спортисти имају предност или хендикеп када уђу у администрацију?

- Ако су спремни да уче, имају предност. Ако мисле да је искуство довољно само по себи, онда је то хендикеп.

Као помоћник министра Зорана Гајића, имали сте увид у функционисање система изнутра – шта сте научили што сада можете одмах да примените?

- Јако сам захвалан министру Гајићу на прилици да сарађујемо и да од њега и уз њега научим непроцењиво много. Рад у министарству ми је помогао да разумем да систем мора да буде јасан, предвидив и фер, као и да је комуникација кључ.

Који су први потези које планирате на новој функцији у Олимпијском комитету Србије?

- Свеобухватна анализа постојећег стања, уз консултације са свим релевантним актерима, као основ за израду јасне и ефективне стратегије подршке спортистима и спортским савезима.

Шта сматрате највећим изазовом за српски олимпијски спорт у овом тренутку?

- Постоји доста изазова са којима се спорт у целини данас суочава и ова тема захтева опширан одговор. Контекст је шири од самог спорта. Демографска слика Србије нам не иде на руку, млађе генерације имају другачији концепт животних вредности и мотивација у односу на раније генерације, а и све је мање тренера који се одлучују да живот посвете континуираном учењу и раду. Такође, убрзани раст модерних технолошких достигнућа, укључујући и примену вештачке интелигенције у све већем броју спортских сегмената; од савременијег приступа методологији тренинга, анализа утакмица и мечева у реалном времену, па до начина на који технологије утичу на селекцију младих играчица и играча. Прилагођавање свим тим брзим променама уз одржавање и побољшање врхунских резултата српских спортиста представља највећи изазов.

Како задржати континуитет медаља, а истовремено развијати нове генерације?

- Планирањем и системом. Медаље су последица. Ако дамо све од себе да испратимо корак  промена, немам сумње да ће успеси долазити.

Колико су услови које имају наши спортисти данас заиста конкурентни у односу на свет?

- Чињеница, а и осећај је да се разлика у условима наших спортиста и спортиста из највећих земаља света значајно смањила у односу на време када сам се ја бавио активним играњем. Подршка спортистима је неупоредиво већа, спортска инфраструктура је богатија и модернија. Наравно, увек треба стремити ка бољем. Морамо стално да се трудимо да подижемо стандарде.

Кад погледате данашње генерације – шта им недостаје у односу на ваше време?

- Не бих рекао да им нешто недостаје, већ да живе у другачијем времену. Можда је изазов да остану фокусирани у свету који се брзо мења.

Постоји ли нешто што бисте волели да сте Ви имали као играч, а да сад можете да обезбедите другима?

- Неупоредива су времена пре 20-25 година и ова данас. У смислу услова за тренинг, опреме, спортске инфраструктуре, подршке спортистима, и свакако ћемо се сви ми у систему спорта трудити да све буде на још већем нивоу. Оно што примећујем да можда и сад није унапређено је препознавање талената у раном узрасту и брига о томе да не одустану пре него што развију свој пуни потенцијал. Потребно је направити подробну анализу, али мој утисак у овом тренутку је да се велики проценат одустајања деце од спорта може спречити системским решењима.

Где видите српски спорт за 5–10 година?

- За 5 - 10 година у српском спорту ће се видети резултати одлука које будемо доносили и зато је осећај одговорности огроман. Спорт је као прекоокеански брод - чак и тотална промена курса се у целини осети тек много касније. Верујем да је неопходно да се одлуке доносе на основу аргумената и свеобухватног сагледавања стања. Оно што замишљам је да су за 10 година људи у Србији још поноснији на своје спортисте, на њихове успехе и да је већи број деце и младих који тренирају неки спорт у сјајним условима, уз врхунске тренере.

Шта бисте данас рекли млађем себи, оном момку који је тек улазио у репрезентацију?

- Храбро, стрпљиво и захвално. А, млађи ја би одговорио: „Знам, хвала ти”.

Постоји ли одлука у каријери коју бисте променили?

- На своје искуство и прошлост увек гледам као на лекцију, а не као терет. Свака одлука ме је обликовала да будем овакав какав јесам. Чак и оне одлуке које су ми се касније учиниле лоше, још касније се испоставило да су донеле нешто добро.

Када се све заврши – по чему желите да Вас памте у српском спорту?

- Чувени тренер Хулио Веласко ми је после једног тренинга у Италији рекао: „Види, међу врхунским играчима има лоших људи, а исто тако и међу лошијим играчима има добрих”. Дуго сам имао дилему да ли је хтео да ми каже да сам лош играч или лош човек! Наравно, конотација је била тотално другачија, али сам тад схватио шта је мени важније. Био бих поносан да ме људи памте као правичног, поштеног, одговорног, пристојног, од интегритета, сталоженог и мудрог, вредног и доброг човека.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ